Nismo ničija rezervna partija

Na predstojećim parlamentarnim izborima, na glasačkom listiću pod brojem 14 nalazi se Unija Roma Srbije. Iako je ovo manjinska lista, predsednik Unije Rajko Đurić nam kaže da se među njihovim kandidatima, pored Roma, nalaze i Srbi, Jevreji, Vlasi, Bugari, Mađari, Hrvati. Listi su prišli i neki ugledni beogradski intelektualci. „Prvi put smo okupili romsku elitu. Ovga puta na listi, recimo, imamo pet Roma lekara, dva stomatologa, 16 diplomiranih pravnika, ekonomiste, biznismene, arheologe, lingviste… Imamo na listi i doktora Ibrahima Hasanija, Roma poreklom s Kosova, koji je tokom poslednjeg rata otišao u Nemačku, i tamo se sjajno angažovao za Rome. Dobio je i nagradu ‘Oto Pankuk’ koju je utemeljio Ginter Gras, praveći Fondaciju za dobrobit Roma od novca dobijenog od Nobelove nagrade“, kaže Đurić.

Radikalsko vreteno deli i Srbe i manjine

Sa romskim pitanjem se očigledno manipuliše. Koji je glavni interes za to?

– Glasovi. Taj fenomen je sjajno analiziran još u radovima Dimitrija Tucovića. On je pisao da su radikali pre Drugog svetskog rata kupovali romske glasove za litar rakije, i napisao je briljantan esej gde kaže da je rakija doprinela da radikali pobede u Beogradu. I u ovo naše doba, ljudi u Srbiji više misle stomakom nego glavom. Ako vi čoveku koji živi u getu, čiju decu jedu pacovi, ponudite litar zejtina ili pet kilograma brašna, a on nema nijednu drugu alternativu, valjda je jasno da će on u takvim uslovima dati glas i crnom đavolu. Manipulacija nije samo sa Romima. Pogledajte, i Mađari su podeljeni, iako oni imaju neuporedivo više političkog iskustva od nas. To je za mene iznenađujuće – kako to da radikalsko vreteno bude ono koje deli Srbiju i nacionalne manjine?

Imate li podatke o tome koliko je, zaista, romsko biračko telo u Srbiji?
– Imamo, i to vrlo precizne. U Srbiji živi oko 800 hiljada Roma. Imaju 1. 222. naselja. Jedina opština u Srbiji bez Roma je Kosjerić. Prema našim analizama, romsko biračko telo iznosi od 250 do 280 hiljada.
Znači, kada bi svi Romi glasali za Uniju, to bi bio rezultat s kojim bi danas srećne bile i neke parlamentarne stranke?
– Očekujemo da ćemo prebaciti 120 hiljada glasova. Ali, mene zabrinjava to što su naši izbori – krađe i prekrađe. Mi u tome nismo izvešteni, i ne dao Bog da se time bavimo. Mi imamo kontrolore na gotovo svim mestima, ali se bojim da uprkos tome nećemo na valjan način da imamo uvid u to šta se tačno radi. Što se tiče navodne konkurencije među romskim partijama dovoljno je reći da Unija ima 87 hiljada članova. Mi nismo ničija rezervna partija.
Ali, kako to da niste u koaliciji s nekom velikom partijom, kad bi ti glasovi mnogima dobro došli?
– Imao sam razgovore sa Borisom Tadićem. Njega izuzetno cenim. On je sin mog profesora Ljube Tadića. Dabome, da je Tadić kao čovek izuzetno naklonjen Romima, međutim ja sam vrlo jasno rekao da u toj partiji ima nekoliko ljudi s kojima se ja nikako ne mogu složiti. U svakom slučaju, neminovno ostajemo u demokratskom bloku. To je moje opredeljenje i moja životna filozofija. Razgovarali smo i sa Demokratskom strankom Srbije. Videćemo kakav će ishod izbora biti. Nakon toga dolaze pregovori. Ovog puta, Srbija mora biti demokratska. Ja sam još 1990. rekao da nam predstoji serija najtragičnijih ratova. Ne želim da budem opet loš prorok, ali ne dao Bog da pobede radikali.
Čime biste vi ubedili Rome da je bolje da glasaju za Uniju, nego za demokrate, radikale ili neku drugu partiju?
– Naš program je konkretan. Ja sam ranije bio predsednik Svetskog kongresa Roma. Živeo sam u Berlinu. Zahvaljujući dvadesetogodišnjoj borbi, izborili smo kod Evropske unije i Evropskog saveta, čitav katalog prava za nacionalnu manjinu Roma u Evropi, i u našoj zemlji. Taj dokument je ratifikovan marta 2006. i sada nema hoću-neću. Imamo pravo da pozovemo EU, OEBS, i da kažemo: Molimo vas, Srbija je ratifikovala taj dokument, i šta je s tim pravima? To su, recimo, prava nacionalne manjine u političkoj ravni, u socijalnoj i ekonomskoj sferi, pravo na jezik, pravo da Romi imaju tumače, škole i katedre na svom jeziku. To je slučaj u Francuskoj. To su uradili i Česi, Rumuni, Slovaci, Bugari, čak i Italijani za vreme Berluskonija. Moram reći da je u našoj zemlji Ministarstvo prosvete donelo neke odluke, ali po starom običaju, od odluke do realizacije ima da protekne mnogo vode. Druga stvar: Mi imamo obezbeđenu dekadu Roma. To znači jednu milijardu dolara, istina ne samo za Rome u našoj zemlji. Dekada obuhvata period od 2005. do 2015. Taj projekat finansira Svetska i Evropska banka. Takođe je obezbeđeno 650 milona dolara za stipendiranje i školovanje romske dece, od čega jedan deo pripada i romskoj deci u Srbiji. Centrala za taj projekat je u Budimpešti.
Da li bi dobar izborni rezultat Unije i participacija u novoj vlasti ubrzala korišćenje tih sredstava?
– Faktički da. Obezbedili smo takozvani socijalni fond za Rome u EU, ali mnogi Romi, a ni Srbi ne znaju za te programe. To znači da ako neko lice romske nacionalnosti napravi odgovarajući privredni ili neki drugi projekat, naravno prema odgovarajućim standardima, ono može da dobije bespovratna sredstva, beskamatne, ili vrlo povoljne kredite. Možda je najveći rezultat naše borbe to što smo uspeli prvi put u istoriji Roma, da kao i Jevrejima, budu priznate naše žrtve holokausta, i da ostvarimo prava na ratnu odštetu. Ja sam tada bio mlad, kad nas je prvi put primio Vili Brant kao kancelar Nemačke. On je prvi put izrazio želju da i romske žrtve tretira kao žrtve holokausta. Tek od 1999, kada je na vlasti još bio Helmut Kol, počeo je da se realizuje taj program odštete. Imamo pouzdane podatke da je u Drugom svetskom ratu ubijeno milion i dvesta hiljada Roma.
U celoj halabuci, pomalo se zaboravljaju Romi na Kosovu, ili se s njima manipuliše?
– To je političko pitanje par ekselans. Prema egzaktnim podacima do 1999. na Kosovu je živelo 264 hiljade Roma u 196 romskih naselja. Nekad sam, kao novinar, bio uzduž i popreko po Kosovu. Čak sam i služio vojni rok u Prizrenu. Dakle, poznajem te stvari. Međutim, sada, i to prema podacima Unmika, na Kosovu ima samo oko 29 hiljada Roma i 22 romska naselja. Mnogi Romi su izbeglice, pre svega u Nemačkoj. Dok sam bio u Berlinu, radio sam u Ministarstvu za strance. Prema egzaktnim podacima koje sam imao, u to vreme izbeglica sa Kosova tamo je bilo oko 60 hiljada. U Srbiji ih je negde oko 56 hiljada. Negde oko 20 hiljada ih je u Crnoj Gori. To je, dakle, novi egzodus. Nemci svakodnevno vraćaju Rome sa ciničnim obrazloženjem „dobrovoljni povratak“. Uglavnom, obezbeđene su pare za povratak, ali se postavlja pitanje šta je sa tim novcem i ko ga koristi.
Ali, šta Unija konkretno misli o Kosovu?
– Mi imamo jednu drugačiju političku filozofiju: Kosovo se ne može ni dati, ni uzeti. Na Kosovu se mora živeti. Na njemu moraju živeti svi ljudi bez obzira na nacionalnost ili veru. Ako su međunarodna zajednica i Evropa s razlogom kaznili Miloševića i njegov koncept „velike Srbije“, niko nema pravo da nakon toga stvara „veliku Albaniju“. Imao sam priliku da slušam starog Džordža Buša u Institutu Aspen u Berlinu. Tada je izložio svoj koncept takozvane globalizacije. Tada je, između ostalog, pomenuo i pitanje Kosova. Amerikanci to ne rade ni zbog Albanaca, ni protiv Srba. Amerikanci hoće da stvore takozvani džep na Balkanu, kako je uostalom sam Buš to rekao, zbog američkih interesa.