Nismo od juče, znamo zašto nije osuđen nijedan komandant JNA

Zločin u selu Lovas, nedaleko od granice sa Srbijom, desio se na današnji dan, 1991. godine, kada su zarobljeni Hrvati isterani na minsko polje da stopalima „razgrću detelinu“, a time, aktiviranjem skrivenih mina, sami sebe dižu u vazduh, kao i one okolo sebe. Tada je poginulo dvadesetak meštana Lovasa, a nešto manje ih je teško povređeno. Tokom oktobra i novembra te 1991. godine ubijeno je više od 70 meštana Lovasa.

Petar Lemunović, bivši pripadnik Zbora narodne garde, čija je majka, Anica Lemunović, ubijena u dvorištu svoje kuće u Lovasu, tog oktobra, pre 30 godina, pratio je 12 godina suđenje pred Višim sudom u Beogradu – 2008. do 2020. godine.

– Išao sam bar pedeset puta na suđenje u Beograd za zločin u Lovasu. Imao sam problema na poslu, uzimao sam slobodne dane. Po podne je bilo suđenje, ja dođem uveče, večeram i odem odmah da radim celu noć u vinogradu… Manje-više, tokom tih 13 godina suđenja bilo je sve isto, izbegavanje optuživanja i suđenja komandujućima. Nešto kasnije dolazilo se i do oficira, čačkalo se malo, ali nije ni to bilo dobro. Izbegavalo se sve vreme da vojska bude umešana, to je bilo jasno. Odugovlači se, čeka se da ljudi umru, onda se prekine to kolo i doviđenja. Nema pravde – kaže za Danas Lemunović.

Tužilački nemoral

Podsetimo, u junu 2019. godine Viši sud u Beogradu izrekao je prvostepenu presudu u ponovljenom postupku osmorici pripadnika različitih jedinica u sastavu Jugoslovenske narodne armije, u kojoj je utvrdio da su optuženi – pripadnici Stanice milicije u Tovarniku, Teritorijalne odbrane Valjevo i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni“ – bili u sastavu 2. proleterske gardijske mehanizovane brigade JNA, čiji je komandant bio Dušan Lončar.

Potom, dokazano je da je naređenje za napad na Lovas izdao Dušan Lončar, sa zadatkom jedinicama da očiste selo od pripadnika Zbora narodne garde i Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske, ali i „stanovništva koje je neprijateljski nastrojeno“. Utvrđeno je, takođe, da je 10. oktobra 1991. godine u Lovasu zapaljeno pet kuća i ubijeno sedmoro meštana, kao i da su optuženi nečovečno postupali prema meštanima Lovasa u prostorijama Zemljoradničke zadruge u Lovasu i u stanici milicije. Sud je utvrdio da su u periodu od 10. do 18. oktobra 1991. godine primenjivali ponižavajuće i diskriminatorne mere prema hrvatskim civilima tako što su ih terali da svoje kuće obeleže belim tkaninama, a da oko ruke nose bele trake.

Sudski je dokazano da su 17. oktobra 1991. godine optuženi okupili meštane Lovasa ispred Zemljoradničke zadruge, gde su meštani proveli celu noć okruženi sa oko 50 pripadnika različitih jedinica, kao i da su sutradan, 18. oktobra 1991. godine, optuženi formirali kolonu od oko 50 meštana koja je krenula od Zemljoradničke zadruge ka polju deteline koje je JNA prethodno minirala, u nameri da meštane koriste kao živi štit kako bi polje razminirali. Dok se kolona kretala, jedan N. N. pripadnik srpskih snaga ubio je meštanina Boška Bođanca, a kada je kolona stigla do minskog polja, optuženi su naredili meštanima da se, držeći se za ruke, kreću duž polja deteline i da nogama razgrću detelinu. Za to vreme iza civila su se, na bezbednoj udaljenosti, kretali optuženi. Kada je meštanin Ivan Kraljević pao preko postavljene mine koja se aktivirala, stradalo je 19, a 12 meštana je povređeno.

Međutim, pored dokazane odgovornosti viših struktura u JNA, nije poveden nijedan postupak pred sudom. Fond za humanitarno pravo je u junu 2019. godine, nakon izricanja presude osmorici optuženih, uputio kritike srpskom Tužilaštvu za ratne zločine, jer za ubistva hrvatskih civila u Lovasu nije optužilo Dušana Lončara, komandanta Druge proleterske gardijske motorizovane brigade JNA, niti nekog višeg jugoslovenskog oficira.

Pre toga, 2016. godine, FHP je podneo Tužilaštvu krivičnu prijavu protiv komandanta JNA Dušana Lončara jer je naredio napad na Lovas. Praksa neprocesuiranja komandanta jedinica nastavila se i potvrdila i ovom slučaju, uprkos izvedenim dokazima na osnovu kojih su ostali nižerangirani osuđeni.

„Moja mater je ubijena u dvorištu“

– Tokom celog suđenja za zločin u Lovasu nije bilo tužbe za komandnu odgovornost. Kao okrivljeni za zločin su se uglavnom gurali rezervisti. Zbog čega je to tako? Pa, nismo mi od juče. Kada bi se JNA u to uplitala više, mogla bi i Srbija da se tuži sutra. Na suđenje su uglavnom izvedene bitange, alkoholičari… – kaže za Danas Petar Lemunović.

Prva žrtva, nastavlja on, kada je 10. oktobra napadnut Lovas, bio je Srbin. To se dogodilo tokom granatiranja.

– Ni tada nije smelo da se desi da toliko ljudi pogine. Ono što se dogodilo osam dana kasnije, to je bilo još gore. To se nije smelo dogoditi. Nikako. Ako si nas hteo proterati, mogao si reći, hajde, beži, spasi se, preživi… A oni su napravili cirkus tamo na minskom polju… Međutim, i okolo, po kućama, ubijani su ljudi. Moja mater je ubijena u dvorištu. Ja znam ko je on, ko je ubica. On je bio na sudu, priznao je sve, ali je rekao da nije bio u dvorištu, nego na ulici, kad je moja mater ubijena. Ubio ju je neki Zoran Kalanj, ali taj je poginuo u Bosni posle – prepričava svoje tragično iskustvo sagovornik našeg lista.

Rat je rat, ističe on.

– I možda ja to malo drugačije shvatam nego neka majka… Vidite, kako ja to vidim danas, posle toliko godina… koliko u Hrvatskoj ima loših ljudi, toliko u Srbiji ima dobrih. Bio sam pre par dana u Šidu, pre 15 dana sam bio u Novom Sadu. Ja se krećem. U penziji sam sad pa mogu. Pričam sa ljudima, otvoreno im kažem da sam bio u „zengama“, jer ja nisam kriv. Da sam kriv, ne bih dolazio ni na suđenja, kamoli ovako. Nikome nisam sasuo metak u čelo ili za vrat – kaže Petar Lemunović.

Nema, nema tu dobrog ni sad između nas, napominje on, govoreći o ličnom viđenju trenutne društveno političke situacije u regionu.

Stradaće opet obična raja iz Srbije, a ne Vučić

– Videli smo da je Aleksandar Vučić rekao da je bio balavac kad je svašta govorio tada, i kad je bio kod Knina… Sada imamo Kosovo, Crnu Goru, a sve ista kuhinja… Milorad Dodik je rekao da će zvati svoje prijatelje ako ga neko napadne, Republiku Srpsku, ali nije rekao ko su mu prijatelji. Možemo pretpostaviti ko je to. Ali, slušajte, ako bude toga, pa opet će nagrabusiti obična raja u Srbiji. Doći će ovde, dva dana, ali moraće da se povuče, a on ima para da se sakrije i sačuva, a ostali će morati da leže… Nema tu baš ničega dobrog. Trideset godina je prošlo, to je puno vremena. Ne ide nekako, ne ide… Koče možda nešto i naši ovde, ne znam… Vidite, gledam tog ministra policije, što je bio ministar odbrane pre toga, onog Vulina. Pa, on je megafon od Vučića, a čujete šta govori – kaže naš sagovornik.

Teško će ići pomirenje, dodaje on, pogotovo, kako kaže, sa njima na vlasti.

– Ovi mlađi, oni možda i nekako. Tolerantniji su, ne znaju za to šta se sve dogodilo, a neki se nisu ni rodili… Jedanput to mora otići u pravom smeru. Mi smo tu, jedni pored drugih, nismo dole u Kini. Moja kuća do granice sa Srbijom nema dva i po kilometra. Tu smo. Mi smo kao jedan narod, sličan jezik, to mora doći. Ali, ovi stariji što još žive, oni neće – kaže Petar Lemunović.

Suđenje za zločine u Lovasu trajalo je u Srbiji punih 13 godina. Vraćano na početak, uz sve niže kazne i oslobađajuće presude za pojedine osuđene u prethodnim procesima, bez procesuiranja ijednog višerangiranog pripadnika JNA.

„Žene u crnom“ idu na komemoraciju

Povodom tridesetogodišnjice ovog zločina, aktivistkinje „Žena u crnom“ iz Beograda najavile su da će danas prisustvovati komemoraciji, u znak saosećanja, odgovornosti i solidarnosti sa meštankama i meštanima Lovasa. „Sudski postupak za ratni zločin u Lovasu je trajao 11 godina, što proizvodi ogorčenje, posebno među porodicama žrtava, ali i delu javnosti u Srbiji koje se zalaže za kažnjivost zločina i dostojanstvo žrtava zločina počinjenih u naše ime. Pravda za žrtve zločina u Lovasu nije zadovoljena budući da sudsko veće nije učinilo ništa da svojim presudama porodicama preživelih i žrtvama vrati njihovo dostojanstvo“, saopštile su „Žene u crnom“.