Ništa nije tako neverno kao ljubav naroda

Listam dnevnu štampu i uočavam da se direktori dva najpoznatija niška festivala, Nišvila i Festivala glumačkih ostvarenja (Ivan Blagojević i Srđan Savić) žale da im resorni čuvari državnih kasa opet i ove godine udeliše crkavicu. Pada mi na pamet ona istinita priča o Čerčilu i generalu. Pritisli Nemci, prete da će sravniti London i Englesku. General od Čerčila traži veći budžet za vojsku. Ovaj ga pita odakle da se uzme i kome da se zakine, da bi se dalo vojsci? General pomalo nesmotreno kaže – pa uzmimo nešto od ministarstva kulture, na primer? To je razbesnelo Čerčila i odbrusio je generalu: „Taman posla, generale, jer ako uništimo nacionalnu kulturu, za šta ćemo onda ratovati“?

Petak, 10. avgust

U Beogradu je gradonačelnik Niša Darko Bulatović sa ministarkom Zoranom Mihajlović potpisao sporazum po kome država zvanično preuzima Aerodrom “Konstantin Veliki”. I odmah mi se nameće pitanje zašto ova “ceremonija” potpisivanja nije obavljena u Nišu, a ne u Beogradu? Istovremeno kapiram da mi je pitanje baš glupo, jer jasno je da je gradonačelniku i ministarki bilo mnogo komotnije da šarnu svoje potpise u metropoli i tako izbegnu pištaljke i proteste koje organizuje građanska inicijativa “Ne damo niški aerodrom”.

Setih se rečenice bivšeg profesora niškog “Ekonomskog fakulteta” dr Marka Sekulovića, koji mi je u jednom intervjuu dao sjajan naslov: “Dogurali smo do dna, ali mi nećemo stati na pola puta”!

Subota, 11. avgust

Obožavam kolumne Dragoslava Petkovića, koji se na portalu “Južne vesti” legitimiše kao “Petko Nišavac, košarkaški trener u penziji”. Piše inače starim niškim jezikom.

„Ubavo se znaje, deca se ne pravu s’s SMS-poruke. Bataljujte tija telefoni! Obrnite se oko seb’. Pogledaj bre, ovuj lepotinju i ubavinju što se razmilela po sokak. Nasmej gu se, nažmikni gu, dobaci gu niki ubav reč i znaj, ona se je ovakoj potkusila i ujdurisala za teb’, ti da gu vidiš. Ne daj da te plašu s’s niki, bajgim jevropejski zakoni, za seksualno uznemiravanje. Tija zakoni su pisuvali onija što iskaju da napravu “genetski modifikovanog čoveka” što nit jede, nit sere, s’lte raboti… I za toj, braćo iz Vlas’, molim vi se k’ko na Gospoda, bataljujte toj lelekanje i kukanje. Učovni ste čoveci, znajete k’ko se toj raboti i za toj jutre od sabajle, oružje u šake pa juriš na tuj “Čumu” vikanu “Bela kuga”. I toj svi, k’ko jedan. Jedino se ovija iz “PUPS” oslobađaju od ovakvu dužnos’, a ako baš zapnu, davajte gi da držu sveću“.

Nedelja, 12. avgust

Na Nišvilu, u “VIP loži”, dok nam dron kamerom ulazi u facu, kolega Radoman Kanjevac mi šapuće na uvo: „Vidi, vidi Dodere kako smo “lepi kao slika našeg druga predsednika”“ (deo stiha iz pesme koju je svojevremeno napisao za grupu “Galija”). Sa glavne pozornice baš dobro praši kineski kvintet koji predvodi poznati kineski i svetski trubač Li Ksiočuan. Radoman mi opet došaptava: „Brate, slušaš li ti ovog Lia? Ma nema džeza bez Kineza“! Uzvraćam mu sa: „Ali ni dobrog svadbarskog kupusa bez Guče i Rusa“! Ne znam zašto smo obojica na trenutak pogledali američkog ambasadora Kajla Skota!? Ambasador se inače baš dobro provodio iz večeri u veče. A oduševio je novinare kad je u podne na redovnoj pres-konferenciji, na “provokaciju” Ivana Blagojevića, a sećajući se orkestra u kojem je svirao u srednjoškolskim danima, uzeo trubu i zasvirao. Mnogi su prokomentarisali da bi ambasador posle diplomatske karijere mogao da tezgari kao dobar džezer. Mediji nisu javili da je Skotov ruski kolega u Guči uzeo trubu u ruke.

Ponedeljak, 13. avgust

Urednik Stoške mi uz ovaj dnevnik traži i neku moju fotku. Tragam po kompjuteru i kapiram da sam samo na retkim fotografijama bez cigarete. Uz blage orgulje u plućima i četvrtu ili čak i petu cigaretu uz prvu jutarnju kafu, švajsujem li, švajsujem. Opet sam zaboravio da sam se spremao da baš od ovog ponedeljka bacim cigarete i upaljač i odlučno raskrstim sa tim porokom. Ali neka, nisam se setio, tu je naredni ponedeljak. Pušenje ili zdravlje, moram da odlučim što pre. Sam sebi ponekad zamirišem na pikslu. Pih!

Utorak, 14. avgust

Razmišljam kako da obeležim 40 godina profesionalnog rada u novinarstvu. Pada mi na pamet i da je ovo dobra prilika da prostitutkama pošaljem jasnu poruku da se iskreno kajem i izvinjavam što sam njihov zanat često poređivao sa političarima. Kod njih se zna satnica, vrsta usluge, cena uz isplatu na ruke. Kod političara sve to ne postoji. A i sredstva za proizvodnju su im od starta u privatnim rukama pa ne moraju ni da strahuju od raznih privatizacija i tranzicija. Na ovu priču lepi mi se i vic o dvema prostitutkama koje čekaju mušterije u parku preko puta železničke stanice. Mlađa, puna elana, kaže da bi možda bilo mudro učlaniti se u vladajuću stranku, a onda potražiti mušterije sa dubljim džepom – funkcionere, poslanike, tajkune, biznismene i druge “VIP-ovce”. Starija joj na takav predlog samo reče: „Nemoj, sestro mila, to sa strankama, aman. Mene je pomalo sramota i zbog ovog posla kojim se ti i ja bavimo“!

Sreda, 15. avgust

Opet se pominju neki novi vanredni izbori. Ovi koji su na vlasti ne pomišljaju da izbore mogu i izgubiti. A ovi iz opozicije veruju da će ih, posle nekoliko poraza, dobiti. To što su prethodne glat gubili, nikako da ih podstakne na ostavke. Naprotiv, porazi i nepreskočeni cenzusi kao da ih jačaju u uverenju da je “ništa narodu bez njih”! Svakog jutra su pred ogledalom u kupatilu, a tokom dana i pred medijskim mikrofonima, sami sebi sve lepši i lepši“! Taman posla da razmišljaju o ostavkama zbog nepreskočenih izbornih cenzusa. Pametni carevi i kraljevi angažovali su dvorske lude koje su smele da im kažu šta im valja, ali i ne valja, činiti. Političarima ovdašnjim očigledno ne pada na pamet stara rimska izreka da “ništa nije tako neverno kao ljubav naroda”.

Četvrtak, 16. avgust

Ježim se često kad uđem u pres-centre u kojima se dele akreditacije za ovo ili ono. Retko da sretnem prave novinare. Taman završih sa Nišvilom, dođe vreme za Festival glumačkih ostvarenja. Akredituju se neke face, često i neka balavurdija iz raznih portala Zauzmu sve kompjutere u pres-centru, piju vodu, kafu i sokove, naročito ako su besplatni, a onda nastane totalni blam kad ih čujem kakva pitanja postavljaju na pres-konferencijama. Portali navale sa akreditacijama, ? njihovi izveštači okače “press kartice” oko vrata, šetaju sa njima po gradu po ceo dan i sve pod sloganom – “novinarčina, to sam ja”! Najvažnije im je da se selfiraju sa poznatim facama i da te fotke ture na svoj Fejsbuk. Ništa bolji nisu ni razni klinci koji navodno rade PR poslove. Ili oni koje viđam u raznim “VIP ložama”. Bolje je da ne kažem šta mislim o njima.

Autor je akreditovani dopisnik australijskog državnog SBS radija iz Niša