Ništa od radikalnog oporezivanja bogatih

“Proces pomirenja” progura program radikalnog oporezivanja bogatih Amerikanaca i kompanija. Radikalno viši porezi potrebni su demokratama u Beloj kući da finansiraju ambiciozno najavljen “Porodični plan” od 3,5 biliona dolara koji uključuje subvencije za obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, brigu o deci, smanjenje poreza za porodice, brigu o starijim osobama, subvencionisano stanovanje i čistu energiju.

Kao što je letos i bilo najavljeno, jesen na Kapitol hilu rezervisana je za stranačko pomirenje (dvostranački sporazum), odnosno pokušaj demokrata da se nagode s republikancima oko povećanja poreza i tako proguraju plan ogromne državne potrošnje, uz već pripremljen paket finansiranja infrastrukture od bilion dolara. Prođu li kroz Kongres netaknuti (što je malo verovatno) ta dva Bajdenova paketa uvećali bi dug po američkom domaćinstvu sa današnjih 179.000 na 288.000 dolara do 2031. Sudeći po trenutnom odnosu snaga nagodbe može biti ali samo na štetu namere demokrata da značajno povećaju poreze. Dakle, nema ništa od radikalnog povećanja poreza.

Sudeći po “prvoj ruci” Predloga koji je sačinio i uputio Kongresu na razmatranje uticajni Odbor za budžetsku politiku Predstavničkog doma, Bajdenov ambiciozni plan oporezivanja bogatih nagoveštavan u predizbornoj kampanji i proletos neće biti nikakva „fundamentalna promena“ (kako je Bajden najavljivao) za živote bogatih Amerikanaca i moćnih kompanija. Već i ta „prva ruka“ pokazuje da su demokrate odustale od nekih ili popustile oko visine povećanja pojedinih poreza, a tek ih u kongresnoj debati čekaju kompromisi i dalje smanjenje predloženih astronomskih povećanja poreskih stopa. Predlog Odbora zaduženog za kreiranje budžeta (u kome demokrate imaju većinu) korak je unazad i bleda senka „šišanja bogatih“ koje su Bajden i radikalni levičari iz Demokratske partije do pre neki dan s posebnim guštom obećavali biračima.

Otuda ne čudi da se, kako navodi kolega Bisenić u prošlom “Vikend dodatku Danasa”, više od 60 odsto Amerikanaca slaže s izjavom: „Naša zemlja je na pogrešnom putu“ i okreće leđa Bajdenu. Posle samo osam meseci Bajdenovog mandata i prosečan Amerikanac ukapirao je da su Bajdenova ekonomska obećanja bila jeftin populizam koji ne da ne donosi “ogromne” koristi nego ima mnogo realnih nedostataka. Sve je više i analitičara koji pokazuju da je Bajden mnogo više obećavao nego što piše u predlogu Odbora. Među ekonomistima raste uverenje da će u daljoj kongresnoj proceduri republikanci i umerene demokrate dodatno skresati još neke poreske predloge Odbora tako da bi na kraju od Bajdenove početne ideje mogle ostati samo – froncle.

Taj stav za “Fajnenšel tajms” efektno je formulisao Džejms Lusier, analitičar kompanije “Capital Alpha Partners”: „Iskreno, administracija je došla u ponižavajući položaj. U predlogu Odbora nema većine stvari zbog kojih je “Vol Stit” strepeo“. Dakle, u slučaju da se kroz “Proces pomirenja” dalje minimizira Bajenov „poreski napad na bogate“ demokratskoj kongresmenki Aleksandri Okasio Kortez trebaće drugačije skrojena haljina (što bi se reklo na našim prostorima, “tesno mi ga skroji nane”) od one raskošne koju je nosila na “Met gala”.

Nesumnjivo, u okviru Bajdenovog predloga neki porezi biće značajno povećani pa će bogati pojedinci i kompanije platiti deo (2,1 biliona dolara) povećane društvene potrošnje za “Porodični paket”, što načelno podržavaju skoro sve demokrate. Postoje, međutim, krupne razlike među demokratskim kongresmenima koliko će biti povećanje poreza i ko bi tačno trebao da plati više. Ono što je za sada jasno – nema ništa od obećanja frakcije progresivne levice unutar demokrata (A. O. Kortez – Berni Sanders – Elizabet Voren) o pretvaranju Amerike u punokrvnu socijalnu državu nordijskog tipa. Odstupanje predloga Budžetskog odbora od prvobitnog Bajdenovog poreskog plana sugeriše koliko je Amerika stvarno daleko od finansiranja tako ekspanzivne državne potrošnje i modela skandinavske socjaldemokratije. Predlog Odbora još je jedan dokaz američke realnosti o fundamentalnoj neusklađenosti levičarskih snova o raskalašnoj potrošnji i političke (ne)realnosti visokih poreza. Bajdenu će na kraju kongresne rasprave o povećanju poreza ostati da levičarskim kolegama prizna da je pokušao značajan napad na nejednakost bogatstva u američkom društvu, ali da nije uspeo. Upućeni političari i analitičari tipuju da bi ishod mogao biti skromno povećanje poreza ali bez bilo kakvih radikalnih mera zbog kojih je investitore “u najavi” bolela glava.

Jedan od poreza koji neće doživeti rast iz Bajdenovih snova je najviša stopa poreza na kapitalnu dobit. Bajden je predložio podizanje te stope na 39,6 odsto (u nekim slučajevića bila bi i 43,4 odsto), što bi za najbogatije Amerikance značilo dupliran porez. Za ukus Kongresa to nije zdravo po američku ekonomiju. Zato je Komitet za budžet predložio povećanje te poreske stope s 20 na 25 odsto za Amerikance s oporezivim prihodom iznad 400.000 dolara, uz dodatak od tri odsto na prihode veće od pet miliona dolara. S obzirom na jaz od 15 odsto između Bajdenovog i predloga Odbora, procene su da nema šanse da će najveća stopa poreza na kapitalnu dobit biti blizu Bajdenovog predloženog procenta.

Kad je u pitanju stopa poreza na dobit (kompanija) republikanci su je 2017. smanjili s 35 na 21 odsto. Bajdenov predlog je da se podigne na 28 odsto, a predlog Odbora je 26,5 odsto. Demokratski senator Džo Menčin ne podržava Bajdenov predlog nego se zalaže za stopu od najviše 25 odsto, što bi mogla biti dobra meta za finalnu verziju zakona. Menčin inače poziva na „stratešku pauzu“ u pokušajima da pomogne Bajdenu da prebrodi muke s alavom državnom potrošnjom nadajući se da bi predah doveo do kompromisnog poreskog zakona.

Bajden je dobio vruć šamar od Odbora za budžet Predstavničkog doma i povodom predloga (na koji ga je huškala senatorka Elizabet Voren) da minimalna stopa korporativnog poreza bude 15 odsto za velike kompanije sa prihodom većim od dve milijarde dolara koje koriste poreske olakšice i rupe u smanjenju poreskog opterećenja i plaćaju malo ili ništa poreza na prihod. Međutim, predlog Odbora uopšte ne sadrži minimalni korporativni porez, a ni Senat do sad nije bio ushićen tim predlogom.

Demokrate iz Odbora za budžet Predstavničkog doma nisu imale razumevanja i nisu uopšte razmatrale Bajdenov predlog oporezivanja imovine (akcije i nekretnine) koja prelazi s generacije na generaciju američke aristokratije, smatrajući ga teško branjivim. Kao predsednički kandidat Biden je obećavao da će povećati sredstva za socijalno osiguranje povećanjem poreza na plate bogatim Amerikancima. Kad je postao predsednik, Bajden je zaboravio na to obećanje pa ni Kongres nije pokazao interes za tu temu. Bajdenove stranačke kolege iz leve frakcije Elizabet Voren i Berni Sanders snažno su zagovarali ideju poreza na bogatstvo, ali u predlogu Odbora za budžet tog poreza uopšte nema.

Šta se čita između redova predloga Odbora za budžet Predstavničkog doma? Da se i deo demokrata uplašio ideje jake i velike vlade „od kolevke pa do groba“ koju je Bajdenu kao “vruć krompir” utrapila u ruke stranačka leva frakcija. Čini se da su zakonodavci s Kapitol hila shvatili da je s više od 2.300 programa federalna vlada već prevelika da bi je Kongres mogao nadzirati. Kongresmeni su uvereni da bi tolika vlada učinila Ameriku manje dinamičnom i više sklerotičnom, da bi iscrpela preduzetničku energiju, povećala zavisnost od vlasti i oslabila vrednost lične odgovornosti za sopstveni posao i život. „Amerikanci bi imali više koristi od manje, ali vitalne federalne vlade koja bi uravnotežila svoj budžet i usredsredila se na svoje osnovne misije. Fokus Bele kuće na širenje socijalne države mogao ju je, na primer, odvratiti od pravilnog planiranja povlačenja iz Avganistana“, smatra Kris Edvards, urednik veb stranice “Downsizing the Federal Government”.

Posle izjašnjavanja Predstavničkog doma sledi i stav Senata koji takođe ima svoje predloge o povećanju poreskih stopa. Kasnije jesenas sledi procedura spajanja predloga Senata i Predstavničkog doma da bi se na kraju formulisala finalna verzija zakona. Biće zanimljivo posmatrati kakav će biti konačan ishod tog “melting pota” stranačkog pomirenja u Kongresu, s obzirom da će Senat u odnosu na Predstavnički dom (a kamo li u odnosu na predsednika Bajdena) imati više razumevanja za bogate pojedince i kompanije i još restriktivniji stav prema povećanju poreza.

Može li se već sada govoriti o Bajdenovom neuspehu da radikalno oporezuje bogate pojedince i kompanije i instalira socijalističku vladu? Može. Čini se da je predsednik olako podlegao populizmu levičarske frakcije u svojoj partiji. Ali su zato zakonodavci iz Demokratske stranke, za razliku od svog predsednika i stranačkih frakcionaša, bolje razumeli otpor i nezadovoljstvo korporativne Amerike, krupnog kapitala i bogatih porodica Bajdenovim predlogom radikalnog povećanja poreskih stopa i otvoreno ga minirali u kongresnoj proceduri.

Ipak, najvažniji odgovor na gore postavljeno pitanje je da se poslovna zajednica uverila da zakonodavci (predstavnici naroda) mogu uspešno da ugase plamen socijalizma koji raspiruju Demokratska stranka i Bela kuća.