Njegova je uvek poslednja

Venčali su se u draginačkoj crkvi na Aranđelovdan 1940. godine i na samom početku bračnog života morali su da preguraju Drugi svetski rat. Porodicu su počeli da stvaraju još tokom rata, tako da su pre desetogodišnjice braka već imali tri sina, Marka, Živana i Jovana.

U posleratnom periodu mukotrpno su radili kako bi deci obezbedili egzistenciju i bolju budućnost. Počeli su od jedne šupe, a sada sa svojom velikom familijom žive u naprednom domaćinstvu sa tri velike porodične kuće. Dočekali su da imaju petoro unučadi i isto toliko praunučadi, pa im je srce na mestu. Iako nisu ostvarili penziju, kažu da su zadovoljni jer imaju dobre sinove i unuke koji im pomažu da u miru i sreći prožive staračke dane.

Deda Živorad povremeno pomogne u namirivanju stoke, dok baba Mirosava vodi računa o cveću u dvorištu, a još uvek može da prede i plete. Iako oboje koriste lekove, kažu da im je zdravlje dobro, s obzirom na godine koje nose. Ističu da bi, kada bi se mogle vratiti godine mladosti, ponovo izabrali jedno drugo za životne saputnike. – Uvek smo se međusobno dogovarali, ali se znalo – njegova je ipak bila poslednja. Gde svako hoće da gazduje, tu teško da ima sreće i mira – objašnjava recept za bračnu harmoniju baka Mirosava.