Nobelovi laureati otkrivaju linije evropskih političkih podela

Dvoje dobitnika ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost otkrivaju evropske i političke trusne linije: liberalna Poljakinja koja je razljutila konzervativnu vladu svoje zemlje i Austrijanac koga su mnogi liberali optužili da je apologeta srpskog ratnog zločina, ocenjuje agencija Asošiejted pres (AP).

Ali, ako je Handkeov Nobel izazvao talas nezadovoljstva, izbor Olge Tokarčuk pozdravili su brojni autori i liberalni istomišljenici u Poljskoj i šire, ističe AP.

Novelistkinja poznata po svojim humanističkim temama i razigranim, subverzivnim crticama, često je bila meta napada poljskih konzervativaca, ali i aktuelne desničarske vlade Poljske i dobijala je pretnje smrću zbog kritikovanja aspekata prošlosti zemlje, uključujući epizode antisemitizma.

Dela dvoje dobitnika Nobelove nagrade za književnost, studija su o kontrastima, prikazujući rascepe koji proganjaju Evropu u danima ideološkog sukoba krajnje desnih nacionalista i neonacista i s druge strane antifašista i kosmopolita, delom oko toga jesu li svi moralni stavovi zaista jednaki i slično hvaljeni, napisala je pakistanska književnica Rafija Zakarija za CNN.

Nudeći verziju nagrade za „obe strane“, članovi Švedske akademije, ocenjuje Zakarija, očito su odbili da donesu moralni sud o tome šta dobra literatura zahteva.

Rad Olge Tokarčuk obuhvata stvaranje književnih mostova i istraživanje granica s fokusom na preispitivanje zataškavanja ugnjetavanja iz prošlosti i govori protiv nacionalističkog narativa poljske istorije. Handkeov politički projekat u njegovom književnom delu je jeziviji, ističe Zakarija, navodeći da Handke posvećuje svoju snagu lukavom zamagljivanju moralnih kategorija.

Sekretar Nobelovog komiteta Mats Malm rekao je da je nije mandat Akademije da uravnoteži književni kvalitet naspram političkih razmatranja. Zakarija, medjutim, ukazuje da krivica Akademije nije u ograničenju mandata, već u očiglednom prećutnom odbijanju odbora da prihvati da je književni kvalitet inherentno povezan s moralnim razmatranjima.

Handkeov rad tako dobro predstavlja desnu stranu političke podele u Evropi, onu koja nastoji da oživi zamišljenu prošlost i koja sadašnjost doživljava kao trenutak viktimizacije zadirući u druge, žene, manjine i posebno neugodne migrante, napisala je Zakarija za CNN.

Nobelova nagrada Handkeu predvidljivo je izazvala oluju protesta, kako u zemljama koje su nekada bile deo Jugoslavije, tako i globalnoj književnoj zajednici. Ali, odluka Švedske akademije zaslužuje više nijansiranu reakciju nego ogorčenje, ocenjuje kolumnista Blumberga Leonid Beršidski, ističući da je Handke lutao po toj ružnoj teritoriji dok je bio na legitimnom istraživanju za kojim pisci imaju potrebu, ali im za to često nedostaje hrabrosti.

Milošević je bio diktator natopljen krvlju i Handke je pisanjem o njemu i o onome što se dogadjalo za vreme ratova devedesetih pokušao da uspostavi ravnotežu u osudi ratnih zločina koje su počinili Srbi, na čelu sa Miloševićem, i onih koje su počinili njihovi neprijatelji, uglavnom Hrvati i muslimani. To je duboko pogrešna vežba, jer svaki ratni zločin stoji sam u svojoj monstruoznosti, naglašava Beršidski.

Jedna od tema koja se ponavljala u Handkeovom radu je neadekvatnost jezika kao instrumenta komunikacije. Beschreibungsimpotenz – nemoć opisa – jedan je od njegovih omiljenih termina. Čini se da je Handke svoj rad doživljavao kao pokušaj pronalaženja preciznijih načina za opisivanje iskustava nego što ih ljudi obično koriste.

Handke je zaronio u jugoslovenske ratove barem delom zbog iritacije nabijenim jezikom koji novinari i javni intelektualci koriste da ih opišu. U toj iritaciji mogla bi se videti cinična potraga za moralnom ekvivalentnošću, za opravdanje ambicija Srbije da celokupnu Jugoslaviju drži pod svojom vlašću. Ali verovatnije je da je Handke uglavnom tražio način da promeni jezik, da ukloni „reči metaka“ radi boljeg i preciznijeg opisa.

Putovanje koje je poduzeo bio je jedan od njegovih pokušaja da načini jezik nekonfliktnim, kako bi se iz njega izvukla mržnja, tako da značenja postanu transparentnija, jednaka osnovnim iskustvima. Iako nije imao uspeha, barem je pokušao ići tamo gde bi se mnogi uzdržali zbog straha šta bi to moglo učiniti njihovoj sposobnosti da bez kontroverzi prikupljaju književne nagrade, zaključuje kolumista Blumberga.

Bez obzira na književne zasluge, mračni moral Petera Handkea trebalo bi da ga diskvalifikuje, ocenjuje Ed Vulijami u komentaru u Gardijanu.

Handke je apologeta genocida koji je u živom sećanju u srcu Evrope. Govori jedno, dok tle širom Balkana govori drugo u masovnim grobnicama. Dok Handke iznosi svoje stavove, kosti su činjenice, napisao je novinar koji je izveštavao o ratu u Jugoslaviji 90-tih.

Handkeovo izjednačavanje Srebrenice s manjim zločinom bosanske vojske je kao kada Donald Tramp krivi „sve strane“ za incident u Šarlotsvilu i pronalazi „vrlo fine ljude“ medju neonacistima. U stvari, može se videti da trenutni politički zeitgeist o odbijanju življenja s „drugima“ ima svoje korenje u postjugoslovenskom pokolju, smatra Vulijami.

Ima nešto čudno u Bosni, dodaje Vulijami postavljajući pitanje zašto u životima javnih ličnosti, poput Nobelovca Harolda Pintera ili Noama Čomskog nije važno da li su odobrili ili negirali pokolj, odnosno da li ti ljudi poput Handkea preispituju svoj uticaj na preživele i ožalošćene.

Svako ko se bavi očuvanjem neke priče u skladu sa onim što se dogodilo u Bosni može na ovu nagradu reagirati samo gorkim iscrpljenjem, osećajem da su ti napori bili uzaludni. Ali, kako ističe Vulijami, nasuprot Handkeu su reči Albera Kamija koji je prihvatajući nagradu za književnost u Stokholmu 1957. govorio kako je dužnost pisca da radi više od pisanja, ali i da svedoči istinu.