„Noć kada je mama dobila bubreg za mog oca bila je i nešto najtužnije“

Prošle godine u Srbiji je urađeno tek pet transplantacija organa od čega dva bubrega, a Ivana kaže da iza ovih malih brojeva stoje mnoge propuštene prilike.

– Porodice potencijalnih donora prosto nema ko da pita za saglasnost za donorstvo. Nama ne nedostaje humanost, neki podaci pokazuju da osam od deset porodica pristaje da se organi doniraju. Ali prosto njih nema ko da pita. U samo nekoliko velikih medicinskih ustanova postoje koordinatori transplantacije koji su zaduženi za komunikaciju sa potencijalnim donorima kada se stvore medicinski uslovi. Cilj peticije jeste da oni postoje u svim bolnicama – objašnjava Ivana.

Peticiju, koja je dostupna ovde, do sada je potpisalo opreko 1.500 osoba.

Sagovornica Danasa objašnjava da u Srbiji oko 2.000 ljudi čeka transplantaciju bubrega, a da je sistem takav da se kada organ postane dostupan, prvo pozivaju osobe koje su najviše vremena provele na dijalizi.

– Svaka godina provedena na dijalizi znači da je zdravlje sve više narušeno. Sa ovako malim brojem transplantacija, prostom matematikom, ja sam izračunala da neću dočekati bubreg – kaže Ivana, koja je i majka četvorogodišnje devojčice, i koja provodi tri dana nedeljno po četiri sata na dijalizi.

Kako izgleda život čekajući bubreg Ivana je znala i ranije pošto je njena majka pre par godina prošla transplantaciju.

– Kada organ postane dostupan, poziva se više pacijenata i onda se rade analize kako bi se utvrdilo ko ima najveće poklapanje. Otac mi je pričao da je noć kada je mama dobila bubreg bila nešto i najtužnije što je prošao jer je osam osoba koje su takođe bile pozvane vraćeno kući – kaže Ivana.

Pri tome činjenica da se svake godine uradi mali broj transplantacija znači da se ljudi kući vraćaju sa veoma malo nade.

Ivana veruje da može drugačije i da je samo potrebna bolja organizacija, te da to pokazuje primer Hrvatske, u kojoj je prošle godine urađeno 286 transplantacija.

– Osećamo se kao taoci dok čekamo jer se ništa ne dešava. Kao da smo otpisani. Uvek će postojati osobe kojima je potrebna transplantacija, a ja bih želela da i oni koji budu na toj listi ne prolaze kroz očaj i beznađe već da znaju da će stići na red za dve-tri godine. A za to je potrebno smao malo dobre volje – zaključuje Ivana.