Noć u kojoj su sve krave crne

On se ne slaže s mojim dovođenjem u pitanje protestnog potencijala u stavu iz apela profesora Filozofskog fakulteta o „režimskom odustajanju od evropskog puta i dobrosusedskih odnosa“. Pri tom, on ne ulazi u problematizaciju mog iznetog stanovišta da „onaj ko se zalaže za te stvari mora da podrži, a ne da kritikuje, današnju vlast Srbije, jer je jedino ona u stanju da ispuni glavni uslov evropskog puta i dobrosusedskih odnosa – pravno priznanje nezavisnosti Kosova“. Takođe, ne ulazi ni u problematizaciju mog stava da Vučićeva strahovlada ima odlučujuću podršku u zapadnim silama, te da se svako ukazivanje na nedemokratsku prirodu vlasti mora odrediti prema tome. Komšić, umesto pravog razloga za polemičku raspravu, a to bi bilo kritičko referisanje na izložene stavove, uzima ovaj povod kao predtekst za izlaganje svog političkog svetonazora. Zato je morao da konstruiše moj „svetonazor“, a to je učinio bez bilo kakve činjeničke preciznosti.

Ovde ću ukazati na nekoliko takvih primera u njegovom tekstu.

Moje navodno antievropejstvo. Svoje proevropsko vjeruju Komšić ističe tvrdnjom da je upravo pomenuti stav u tekstu inicijative profesora Filozofskog fakulteta ključ svega. Po njemu, „reč je o pravovremenom upozorenju na velike opasnosti koje mogu da zadese Srbiju ukoliko se intenzivira nagovešteni trend zaustavljanja EU integracija“. Uzgred, autor ne precizira ovaj „nagovešteni trend“, a iz nastavka se može dokučiti da je reč o opasnosti od nepriznavanja secesije Kosova.

Ovde mi nije jasno šta je problem sa mojim apostrofiranim stavom. Budući da Vučić hrli koliko god može ka pregovorima o međusobnom priznanju Srbije i Kosova i to čini upravo radi napretka Srbije u evropskim integracijama, zašto bi stav profesora Filozofskog fakulteta ovde uopšte bio potreban? Umesto da reši ovu dilemu, ili je pokaže kao pogrešnu, Komšić navodi priču na moju „neevropsku“ ili „antievropsku“ orijentaciju. Nju izvodi iz konstrukcije o mom navodnom „desnom radikalizmu“, koji je blizak „krugu saborne Srbije“, a koji nastoji da „svim mogućim sredstvima spreči eventualno pravno priznanje nezavisnosti Kosova“.

Ne znam odakle je Jovan Komšić izveo ovu moju „antievropsku orijentaciju“, premda sam o pitanjima evropske integracije i Evropske unije napisao tri knjige i veliki broj naučnih i popularnih tekstova. Ali, kada izlaže svoj pogled na ovo pitanje, problem postaje jasniji. On kaže: „Nalazim, naime, da je evropeizacija Srbije posredstvom intenziviranja EU integracija, danas jedina raspoloživa šansa stvarnih reformi i izlaska Srbije iz istorijskog ćorsokaka“. Tako se moglo pisati pre dvadeset, možda petnaest godina. Danas ovaj stav zvuči kao politički atavizam budući da se u proteklom vremenu EU suštinski izmenila. To se, između ostalog, vidi i po njenoj relaciji prema Srbiji. Kada bi, recimo, Srbija danas ispunjavala sve uslove za pristupanje EU, na čelu sa priznanjem secesije Kosova, EU ne bi mogla da je primi iz prostog razloga što je ona danas nesposobna za proširenje i biće sve dok se ne reformiše. A nije ni počela. U takvim okolnostima napisati citiranu rečenicu može samo neko ko ignoriše bitne činjenice o stanju Unije. A u nauci, to se zove dogmatizam. Prirodno je da iz takvog dogmatizma proizilazi stav da onaj ko kritički gleda na krizu Evropske unije, a ja to činim javno više od deset godina, automatski postaje antievropejac.

Moja preterana kritika Vučićevog režima. Jovan Komšić ima nekoliko opravdanja za današnji Vučićev režim, a ona se svode na stav da bi bilo gore da je   došla, ili kada bi došla, nekakva „nacional-patriotska grupa“, kao koalicija „DSS-SRS“. I ovo ide na račun mog političkog svetonazora, kako ga on konstruiše, budući da sam u vreme raspada koalicione vlade (2008) bio član DSS i, štaviše, ministar za Kosovo i Metohiju. Čudno je da posle pravog epiloga ovih događaja, koji je usledio 2012. godine, neko može da izvede ovakvu konstrukciju i da je projektuje u budućnost koja bi, navodno, bila gora i teža od današnje situacije. Jedino u tako nategnutoj projekciji – i prošlosti i budućnosti – Komšić može da, onako ezopovski, brani današnji režim bivših radikala. Pazite, njihov vođa „uz hvale vredne napore u novoj, naprednjačkoj odori prevladava stare radikalske manire“, premda „ne uspeva u nameri da verodostojno odigra zahtevnu ulogu liberalnog demokrate“.

Nadalje, stalno nagoveštavajući strah od najveće moguće nesreće ove zemlje, a to je odustajanje od priznanja secesije Kosova, Komšić podučava dva podupirača stuba odbrane od ovakvog katastrofičnog scenarija. On postavlja „ključno pitanje“: „kako Vučića, takvog kakav je, i opoziciju, takvu kakva je, civilnim angažmanom zaputiti ka „izlazu iz tunela“. On zbilja ovim svojim tekstom daje prilog ovakvom „civilnom angažmanu“ i to u vreme kada su Vučić i opozicija ozbiljno zaratili.

Najzad, Komšić usmereno relativizuje autokratski karakter današnjeg režima lične vlasti upućujući na ukletu istoriju Srbije, koju je, navodno, uvek karakterisala „potražnja za vođom – ‘izbaviteljem i ujediniteljem'“. On, međutim, u aktuelnom vođi nalazi zrno istorijske racionalnosti. Ako bi on imao kapacitet za dogovor sa opozicijom, njega bi autor abolirao od dosadašnje istorije srpskih diktatura. Jer, ukoliko je današnji vođa spreman da preda Kosovo i Metohiju, onda on odista nije ni „izbavitelj“ ni ujedinitelj“. Ergo, on je ipak moderni evropski političar, kao što to kažu i svi zapadni političari.

Kada se, međutim, razgrnu ove verbalne nategnutosti i nejasne primisli, lako se dolazi do zaključka da je tipološki Vučićev režim najsličniji režimu Slobodana Miloševića: to je tip plebiscitarne diktature, sa stranačkim pluralizmom kao oblandom iza koje neopozivo vlada hegemona stranka sa vođom na čelu. Budući da već godinama javno zastupam ovo stanovište, Komšićeve konstrukcije o političkoj koristi od Vučića imaju u tekstu zadatak da upravo mene prikažu kao neprimerenu  „radikalno desnu“ pojavu.

Moje navodno antidemokratsko i antievropsko bavljenje kosmetskim pitanjem. Izgleda da je Jovan Komšić dobro razumeo moj stav da samo diktatorski režim lične vlasti, kakav je Vučićev, može da vodi politiku otvorene predaje Kosova i Metohije. Ali, cilj opravdava sredstva. Nasuprot tome, vlada Vojislava Koštunice vodila je bezuslovnu politiku odbrane Kosova i Metohije i to je činila na pravno zasnovan demokratski način. Između ova dva tipa vlasti našao se i jedan prelazni (2008-2012), koji je započeo političku praksu kršenja unutrašnjeg i međunarodnog prava, a potom i ustavnih pravila demokratske vlade, upravo vodeći politiku puzajućeg priznanja Kosova i Metohije.

Nije čudo što Jovan Komšić sada traži pomirenje predstavnika obe vlasti od 2008. godine, a onu prethodnu, tj. njene protagoniste iz DSS, ukalupljuje u okvir „radikalne desnice“ švercujući joj ruho nekadašnjih radikala (današnjih naprednjaka). Takav stav je stari stereotip jake struje srpske javne scene koja voli da se predstavlja kao intelektualna. Stereotip se nametao i šepurio samo zato što poslednjih deset godina nije bilo ozbiljne rasprave ni o političkom sistemu Srbije ni o državnom optimumu u rešavanju kosmetskog pitanja. Umesto toga, samoproklamovani evropski kulturni pogon radije je sklopio ugovor sa đavolom, očekujući da đavo svrši prljavi posao predaje Kosova, a da posle toga „evropska Srbija“ izviče svoje prave predstavnike u vlasti. Za to vreme, Komšić i društvo širiće pizmu na tzv. populističke i antidemokratske snage sve vreme vičući „drž’te lopova“.

Naučna oblanda. Vrlo je zanimljivo u kojoj meri Jovan Komšić nastoji da jedan, inače slabo konzistentan, politički tekst začini naučnim citatima. Tu se mogu naći F, Nojman, D. Berns, Đ. Sartori, H. Linc, A. Stepan i danas nezaobilazni M. Veber. Svi oni stavljeni su u funkciju naučne potvrde inače dnevnopolitičkih stavova našeg autora. On se ovde nalazi u nemogućoj misiji – da opšte stavove znamenitih političkih mislilaca poveže sa jednom konkretnom političkom situacijom „na brdovitom Balkanu“. To, razume se, čini neposredovano, misaono nemotivisano i intelektualno neodgovorno. Iako je ne smatram beznačajnom, inače se ne bih uključivao, ovo nije naučna već najobičnija politička rasprava. Autor je hteo da joj doda neku naučnu patinu ne bi li na silu osmislio svoje mršave argumente. Ali, problem nije samo u argumentima, nego još više u njegovim nosećim tezama. One su nedokazive iako im prividno stvarnost ide na ruku. Dakako, loša stvarnost.