Nomadi istorije

Napišem mu rođendansku čestitku mejlom radujući se da ćemo se uskoro videti u Makedoniji. Iako već dvadeset godina ne živim u Makedoniji, naše prijateljstvo je ostalo isto, puno poštovanja, obostranog čitanja i podržavanja i razumevanja. Jedva čekam da mu ispričam kako je bilo na Prosefestu gde je on učestvovao prošle godine i vratio se sa najlepšim utiscima iz Novog Sada. Uveče sa porodicom (moj muž Aleš Mustar je pesnik i jedini književni prevodilac rumunske književnosti na slovenački jezik, a naša kćerka Ema ima devet godina i govori slovenački i makedonski jezik) idemo u goste: naša prijateljica pedijatar, koja se kao i ja preselila iz Makedonije u Sloveniju, doktorirala je iz dečje neurologije: pored poklona za doktorat nosimo joj i moj roman „Rezervni život“. Uvek mi je neprijatno kada poklanjam svoje knjige drugima jer mi se čini da ih obavezujem da ih pročitaju. Ali sada, kada je završila sve što je morala i želela, i to sa dvoje male dece i gomilu posla na pedijatriji u Kliničkom centru u LJubljani, mogu konačno da joj poklonim knjigu. Knjige trebaju svoje vreme, isto kao i ljudi. Nedelja, 10. april Dok kćerka gleda crtaće, a muž je između jave i sna, ja pročitam, popravim i pregledam prepev desetak rumunskih pesnikinja mlađe generacije koje sam odabrala da predstavim makedonskim čitaocima književnog magazina Akt. U Rumuniji sam živela sedam godina i Rumunija je postala moja „druga“ domovina, a rumunski jezik moj drugi unutrašnji jezik. Treći je slovenački. Kakva blagodet je čitati rumunsku književnost u originalu, a još veće zadovoljstvo kada prevedem nešto što znam da inače nikada ne bi došlo pod ruku makedonskih čitatelja. Deset rumunskih pesnikinja, svaka raskošnija od druge, autentičnija. Posle toga se nakratko zadubim u materijale za novelu koju pišem sa radnim naslovom „Nedeljka“. Radi se o Splićanki koja je odmah posle Drugog svetskog rata otišla na Siciliju sa italijanskim vojnikom koji je po kapitulaciji Italije postao partizan. Istorijski okvir je samo kontekst za Nedeljkinu ličnu priču punu samoće, životnih pitanja i uspomena na vreme koje je nestalo, a za kojim sada traga njena unuka koja se isto tako zove Nedeljka, izgubljenija od svoje bake u novom veku u kojem su kolektivne nesreće zbir individualnih tragedija. Pripremim kofer za Novi Sad, pročitam kćerki odlomak iz knjige „Karlson leti“ Astrid Lindgren i na televiziji uhvatim poslednji dnevnik makedonske Telme televizije. Ništa dobrog. Ponedeljak, 11. april Na ljubljanskom aerodromu čekam avion za Beograd. Ponela sam sa sobom program Prosefesta i čitam ga zamišljajući kako će program teći, radujući se što ću upoznati Giljerma Martinesa, koga obožava njegov makedonski izdavač i moj prijatelj Žarko Kujundžiski, Oju Bajdar, čiji roman „Mačja pisma“ je na makedonskom objavio moj izdavač „Ili-Ili“, Savu Damjanova, sa kojim smo se družili pre nekoliko godina u lepim Čortanovcima, Roberta Rerišiča, koga nisam videla već davno, kao i druge učesnike festivala koje lično ne poznajem. Pomislim: aha, dve spisateljice i pet pisaca. Pa, recimo da je dobro. Kao predsednica žirija za međunarodnu nagradu Vilenica istoimenog festivala u Sloveniji, ove godine sam se zauzela da dođe što više spisateljica. Ne samo na Balkanu nego uopšte opažam da je na književnim susretima uvek više pisaca nego spisateljica. Pa i nije lako biti žena i pisac. Moja kćerka kada čuje da opet idem negde čitati, kaže: Opet? Pa zašto ne kažeš da imaš malo dete kod kuće? Ili čitaj kući. I onda se smejemo, ali neka knedla mi ostane u grlu, i nadam se da će Ema razumeti kada odraste kako je važno biti i majka ali i ono što si bila i radila i pre toga i uvek: pisati. U Novom Sadu me dočeka sunce, pogled sa hotela „Vojvodina“ na Gradsku kuću, a u 18 sati sam već najavljena u gostima kod Draška Ređepa. Počašćena što me je pozvao, stupam u njegovu Vilu kulture i umetnosti, kako sam u sebi nazvala njegov dom, onako kao što se stupa u crkvu ili u muzej: sa unutrašnjom tišinom, a srce ti se razbija u njoj. Retko nađeš kuću koja se preplela sa čovekom i čoveka koji se tako duboko prepleo sa kućom. Pomislim da bi oboje morao zaštititi Unesko i nasmešim se. Draško Ređep me smesti za sto za kojim su sedeli i Miloš Crnjanski i Aco Šopov i u sat i po ispriča mi nekoliko sjajnih intelektualnih priča od kojih ostanem bez reči. Pomislim: ovo je jedan od poslednjih evropskih intelektualaca, njegov um je briljantan, njegovo biće potpuno posvećeno umetnosti u svim njenim najvišim beskrajima. Utorak, 12. april Sa Giljermom Martinesom, Gordanom Nonin i Bojanom Kovačević Petrović idemo na Petrovaradinsku tvrđavu. Kako sam srećna što nisam otišla sama jer inače ne bih mogla da doživim tvrđavu uznutra, iz prekrasnog ateljea Gordaninog supruga, slikara i restauratora Miroslava Nonina. Zidovi prekriveni slikama i umetničkim predmetima, trag vremena koje pamti poteze četkice i oca i sina, a ispred ateljea svetlost Dunava i sunce sa kojim se poigrava vetar kao sa dečjom loptom. Meni, kojoj se uvek čini da nemam vremena ni za šta, ovde, na tvrđavi, vreme se pokazuje u suprotnom smeru i odjednom osetim da sam na dar dobila vreme, toplo, lepo aprilsko, dugačko vreme u kome mogu da se susretnem sama sa sobom. Po podne saznam da je umro najbolji slovenački režiser Tomaž Pandur, i to u mom Skoplju, dok je režirao „Kralja Lira“ u Makedonskom narodnom pozorištu. Kako je moguće, 52 godine, baš u Skoplju? Infarkt u novom pozorištu koje iznutra blješti od jeftinih (a skupih) reprodukcija sa zlatnim i orijentalnim šarama, u unutrašnjosti pozorišta koje je malo više otišao prema kiču, deo projekta Skopje 2014 desničarske kičaste vlade. Ironija sudbine. Najveći evropski režiserski bard, esteta i umetnik par excellance koji je sa svojom Šeherezadom u osamdesetim promenio teatar u Evropi, umro je – nešto u što ne mogu i ne želim da verujem. Uveče u Kulturnom centru dodeljena nagrada „Milovan Vidaković“ agrentinskom piscu Giljermu Martinesu. Kakva zanimljiva okolnost: pre dvadeset i sedam godina njegov prvi prevod na neki strani jezik se dogodio baš ovde u Novom Sadu, na srpskom. Tada je bio mladi autor koji puno obećava. Sada je autor koji je obećanja ispunio. Radujem mu se. Zbog takvih pisaca i postoji ono što nazivamo svetska književnost. Sreda, 13. april Čitam i ne mogu da poverujem da je predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov, proglasio aboliciju za sve političke kriminalce u aferi prisluškivanje koja trese Makedoniju već celu godinu. Nije se obazirao na pravo iako je pravnik i bio je profesor na Pravnom fakultetu u Skoplju, nego je u želji da spase užasnu vlast već bivšeg premijera Nikole Gruevskog samovoljno proglasio aboliciju. Sudski proces nije ni počeo a već su pomilovani. Kakav apsurd! I to je uradio baš na dan kada su prema Makedoniji leteli slovenački predsednik Borut Pahor i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović. Juče je do kasno u noć u Skoplju protestovalo više hiljada građana. A ova tri predsednika su večerali u nekoj vinariji na periferiji Skoplja, tobože nesvesni za ono što se događa na skopskim ulicama. Ovo je vrhunac višegodišnje političke krize u kojoj desničarska vlast grčevito želi zadržati položaj. I nije prvi protest u Makedoniji, bilo ih je već puno, kao i apsurdnih kontraprotesta koje vladajuća garnitura organizuje uvek na istom mestu, u isto vreme. Svi smo užasnuti. Ne podnosim ovu vladu i ovog predsednika Makedonije i to i javno u intervjuima u makedonskim medijima i kažem. Ali moje kolege pisci, intelektualci obično ćute. Strah ih je izgubiti ono što i nemaju. Zauzeti stav – zar nije to deo umetnosti? Najvažniji? Uveče u Kulturnom centru sa dubokim poštovanjem slušam ono što govori Oja Bajdar, a govori upravo o nasilju koje je postalo simbol našeg veka i čovečanstva. Šta je sve prošla ova sjajna spisateljica! I osobnu i univerzalnu bol političke bede u kojoj se i sada utapa Turska, i Evropa, i svet. Pišite, Oja, pišite, vaše knjige su svedočanstvo našeg sveta. Po Ojinom čitanju sledi moje. Dragan Babić sjajno predstavlja moj roman „Rezervni život“ u prevodu Milenka i Uroša Pajića i u izdanju Agore. A dve učenice, obe Milice, iz gimnazije „Laza Kostić“, postavljaju mi zrela, dobro pripremljena pitanja. Vidi se da su pročitale roman ne samo jedanput. Bilo je to odlično književno veče u kome su se život i literatura susreli oči u oči. Četvrtak, 14. april Razbudim se sa pitanjem kako su se završile demonstracije u Skoplju koje su bile prilično silovite, sa potpuno demoliranom predsedničkom kancelarijom u centru grada, sa dvoje povređenih novinara i sa više povređenih građana. Policija je tukla kao nikada pre. Kao najveći apsurd je to što su simpatizeri vladajuće garniture dolazili organizovano iz drugih krajeva Makedonije da kontraprotestuju pred sedištem opozicije, kao da je opozicija kriva što je predsednik potpisao aboliciju kriminaliziranih političara iz afere sa prisluškivanjem. Razmišljam o fenomenu ispranog mozga koji je zahvatio i nekoliko mojih prijatelja i to u meni rađa takav otpor i nemoć, kao da se sama stidim njihovog stida kojeg nemaju. U nemirno Skoplje danas odlazi Giljermo Martines na književni sajam gde ga čekaju makedonski čitaoci. Odlazi, ali u Istanbul, i sjajna Oja Bajdar, svedokinja nasilja, politike i diktature. Mlađa sam od nje 30 godina, a i ja doživljavam političko nasilje i na daljinu od hiljadu kilometara. Što nam preostaje? Pisati, čitati, pričati? Sve i ništa. Uzmem u ruke novu knjigu Ivana Antića „Membrane, membrane“ koja je upravo izašla u izdanju Kulturnog centra Novog Sada i radujem se što ću mu je odneti u LJubljanu gde sada i sam živi i piše na svom maternjem jeziku. Sve više nas je takvih u LJubljani i u svetu. Nomadi istorije. Ali idem ja sada u beogradski Parobrod, da otplovim još jednom u svet Rezervnog života koga nemamo, ali nam i ne treba sve dok je ovaj život tako naporan, tako jedinstven, tako naš. Autorka je književnica iz Makedonije/Slovenije