Norveška vraća pojedincu ono što je pojedinac spreman da uloži, sa manjim ili većim vremenskim zaostatkom

Prilika da doktorira Nataši se ukazala u Norveškoj, na Univerzitetu nauke i tehnologije (NTNU), a put Trondhajma krenula je pre punih 17 godina.

Nekoliko stvari je prethodilo odluci o odlasku – 2002. je diplomirala, a 2004. magistrirala na Mašinskom fakultetu u Beogradu. S ponosom ističe da je studije završila u roku (pet + dve godine) „kako se nekada studiralo“.

Zatim je pokušala da nađe posao apliciravši možda i na preko 20 mesta, međutim, najčešće nije bilo odgovora.

„Kad sam otišla u biro za zapošljavanje na Novom Beogradu, žena koja tamo radi mi je rekla kako ‘imaju na birou i magistre i doktore nauka’. Jednom prilikom sam aplicirala na Višu Mašinsku u Zemunu. Po onome što se tražilo u oglasu, ispunjavala sam uslove. Posle nekog vremena rekli su mi da se konkurs poništava. Na konkurse za veće firme uglavnom nisu ni pozivali na razgovor. Na kraju sam dobila posao u jednom konsultanskom birou u Beogradu. Radila sam u struci i ljudi u firmi su bili stručni, ali poslovanje nije išlo baš najbolje. Mislim da za to nije toliko bio kriv menadžment koliko uslovi u Srbiji. Poslovi su se uglavnom dobijali preko veza, a naplata je bila loša. Plata se primala pola na ‘belo’, a pola na crno. Kada sam došla sa potvrdom da sam magistrirala, rekli su mi da ću puno da ih koštam, i da je nabolje da budem prijavljena kao i do tada. Nisam se ljutila, jer ni rukovodstvu firme nije bilo lako“, objašnjava Nataša.

Tokom magistarskih studija, bila je na razmeni na NTNU-u, tako da je znala gde ide. Ponuda za doktorat stigla je tokom jeseni 2004. godine. Međutim, nije se odmah odlučila, jer je to bila ponuda za doktorat na jednoj manjoj stipendiji.

Tokom školovanja je bila dobar đak i zanimalo ju je istraživanje. Prilikom prvog boravka u Norveškoj, tokom magistarskih studija, posebno se zainteresovala za oblast energetske simulacije i optimizacije u zgradama.

„Doktorat je ipak jedan razvoj i daje čoveku mogućnost da se ostvari, zato sam i odlučila da odem. Cilj mi je bio da dobijem posao u nekoj firmi ili na nekom istraživačkom institutu. Kina je postala opcija tokom doktorata, jer sam u tom periodu provela najlepša tri meseca na razmeni u Hong Kongu i stekla najbolje kolege za ceo život, sa kojima sam u kontaktu i dan-danas“, priča Nataša.

Na pitanje da li je skoro bila u Srbiji i kako joj se čini ovdašnja stvarnost, odgovara da je to bilo 2018. godine.

Inače, dolazi kad god je u prilici, a neretko joj i majka uzvraća posete. Voli da dođe u Beograd (Zemun) i Majdanpek i sretne porodicu i prijatelje iz detinjstva i sa studija, međutim, pandemija korona virusa je poremetila planove poslednjih godina.

„Što se tiče srpske stvarnosti ona mi je dosta nelogična i nerealna. Većina dešavanja me zapanji. Ono što me uvek iznova šokira je sve veća količina đubreta svuda. Na ulicama je sve više automobila sa vozačima upitnog poznavanja saobraćajnih propisa. Velike razlike u društvu se lako primećuju, što je prilično problematično za jedno društvo. U prehrambenim prodavnicama ima puno robe, ali nepoznatog porekla i sastava. TV program je dosta loš, pa to i ne gledam. Ne mogu da shvatim da talk show traje dva do tri sata. U Norveškoj takve emisije traju 45 minuta do sat vremena sa nekom poukom i učesnici su skromno i normalno odeveni kao i ostatak sveta“, navodi naša sagovornica.

Prema njenim rečima, nakon 17 godina u Norveškoj, stekla je određene navike, i izgradila život i karijeru o kojoj nije ni razmišljala. U međuvremenu se udala i dobila dete, a trenutno radi kao profesor na fakultetu i zamenica je šefa Instituta za obrazovanje. Smatra da je nemoguće da nađe sličan ili bolji posao u Srbiji.

„Ne postoje uslovi pod kojima bih se vratila. Samo da je zdravlja, kad budem starija sigurno ću dolaziti ćešće“, dodaje ona.

Na pitanje šta joj je država u kojoj trenutno živi pružila što Srbija nije, i obrnuto, odgovara da je teško napraviti poređenje.

„Norveška vraća pojedincu ono što je pojedinac spreman da uloži, samo sa manjim ili većim vremenskim zaostatkom u zavisnosti od ambicija. Za veće ambicije, treba i više vremena. Mislim da u Srbiji ne bih imala pozicije koje danas imam u ovim godinama, a ni istraživačke projekte. Takođe, imam veliko poštovanje kolega i studenata. Najveći mi je kompliment kad se studenti kod mene konsultuju oko životnih pitanja ili izbora karijere. Jednom prilikom mi je student na ispitu iz Termodinamike umesto zadataka napisao pesmu jer nije znao da ih reši kako je očekivao ili mislio. U pesmi je objasnio razloge zbog kojih se nije bolje pripremio itd. Mislim da je to bilo kreativno i da je ostavio utisak na ostale. Pesmu sam kasnije koristila u pedagoške svrhe i svi su se uvek oduševljavali“, priča Nataša.

Naša sagovornica smatra da joj polazi za rukom da napravi balans između posla i privatnog života i stiže čak i da se rekreira u slobodno vreme.

Kaže da prati dešavanja u Srbiji tako što čita listove „Danas“ i „Politiku“, kad joj to vreme dozvoli. Takođe, u stalnom je kontaktu sa najboljim prijateljima i rodbinom.

„Mislim da je situacija u Srbiji mnogo lošija i ozbiljnija u odnosu na to kako je predstavljena, bez obzira na medije. Suviše je neozbiljnih i neobrazovanih lidera. Položaj žena je lošiji nego ikada, a o tome se ne priča ozbiljno. Obrazovanje na svim nivoima je degradiralo i o tome se ne priča ozbiljno. Kad ukrstim saznanja kojima raspolažem sa informacijama koje dobijam od prijatelja iz Afrike ili Azije, ovo što se dešava u Srbiji mi liči na jedan prilično koruptivan sistem koji može da se poredi npr. sa Nigerijom ili zemljama sa još većim problemima“, ističe Nataša.

Na pitanje koliko su ljudi u njenom okruženju upoznati sa dešavanjima u Srbiji, odgovara da nisu u toku sa najnovijim vestima, ali da su čuli za zemlju i da mogu da je lociraju.

„Tokom Drugog svetskog rata Novežani su pomagali srpskim internircima. Ima puno spomenika u okolini posvećenih srpskim, odn. jugoslovenskim žrtvama. Prošle godine je izašla kniga ‘Jugoland’, norveškog pisca, koja analizira šta se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije i prati dešavanja u sadašnjim novim državama. Pisac je boravio dugo u Jugoslaviji kao lekar u mirovnim misijama. Mislim da je to jedna od boljih knjiga u kojoj neko sa strane opisuje šta se to nama desilo, bez osuda i predrasuda, a autor je na strani ljudi. Mislim da bi je trebalo prevesti na srpski, ako već nije prevedena“, dodaje naša sagovornica.

Prema njenim rečima, u Norveškoj se mišljenja grade i nema predrasuda. Iz tog razloga i misli da nema nekih reakcija kad kaže odakle je.

„Mislim da ljudi sa kojima sam u kontaktu doživljavaju ljude iz Srbije kao vredne i radne, i da poštujemo sistem. Prijatelje biram na osnovu osobina, a ne nacionalne pripadnosti. Mislim da su političari u Srbiji dobro prodali i unovčili ksenofobiju. Dobri ljudi su uvek dobri ljudi. U kontaktu sam sa jednom srpskom porodicom, ali zato što se dobro slažemo i poznajemo odavno, a ne zato što smo iz Srbije. Poznajem i još neke naše ljude“, navodi Nataša.

Naša sagovornica smatra da se ljudi u Norveškoj druže pre svega zbog sličnih intersovanja.

„Imam prijatelje Norvežane, ali i drugih nacionalnosti. Pre neki dan me je obišao moj bivši doktorand iz Ukrajine. Rekao mi je da mu je porodica izbegla. Rasplakala sam se jer mi je bilo drago, ali i teško. S njim uvek mogu da razgovaram o studijama, akademskoj politici, i politici generalno. Imam jednu komšinicu iz Amerike, uvek se lepo ispričamo o bitnim temama vezanim za život, decu, i posao“, priča Nataša.

U decembru kad je njen iranski doktorand doktorirao, trebalo je da održi kraći govor i tom prilikom ga pohvali.

„Njegovi roditelji su bili prisutni onlajn. Govor sam počela tako što sam se zahvalila njegovoj majci i rekla da su razlike u kulturi samo političke izmišljotine. Dobre majke su uvek dobre majke bez obzira odakle dolaze. Isto važi i za njihovu deci i kasnije ljude“, naglašava naša sagovornica.

„Vlada u pandemiji komunicirala sa ljudima činjenicama, na otvoren način“

Kad je u pitanju pandemija, Nataša misli da se Norveška dobro orgaizovala.

„U početku, tokom proleća 2020, mere su bile dosta stroge, rad od kuće, deca nisu išla u vrtić, itd. Ali nije bilo zatvaranja ljudi. Od januara 2022. sve mere su ukinute jer je država procenila da korona nije više opasnost. Trenutno je preko 80 odsto građana primilo bar jednu dozu, a preko 50 odsto tri doze vakcine. Vakcinacija je vrlo dobro organizovana, tako da se samo čeka na SMS. Strategija norveške vlade je bila da činjenicama i otvorenošću komunicira sa ljudima. Eksperti iz zavoda za zdravlje su samo ponekad davali izjave, ali vrlo odmerene, tako da ih narod razume. Kad bi se pojavila neka teorija zavere, npr. o reakcijama na vakcinu, lekari bi odmah davali naučna objašnjenja u vezi sa tim“, priča Nataša.

Što se tiče njenog privatnog života, misli da nije bila iznenađna pandemijom. Svako ko je pogledao film Gorana Markovića ‘Variola Vera’, znao je da se ovakve stvari mogu desiti, zaključuje.