Norveški stručnjaci podelili iskustvo sa srpskim kolegama: Godinama nakon Brejvikovog masakra mladi živeli u strahu

Obišli su Oglednu osnovnu školu “Vladislav Ribnikar“ u kojoj je pre mesec dana trinaestogodišnji K. K. ubio devetoro učenika i radnika obezbeđenja. Sa srpskim timom psihologa i predsednicom Vlade razgovarali su o daljim koracima. U fokusu, poručuju, treba da bude dobar plan za psihosocijalnu pomoć. Do sada urađeno na tom polju ocenili su kao prilično dobar posao.

Pedijatrica iz Norveškog centra za studije o nasilju i posttraumatski stres Sani Stensland posetila je OOŠ „Vladislav Ribnikar“ i razgovarala sa srpskim timom stručnjaka.

U razgovoru za RTS ona je izrazila najdublje saučešće porodicama i onima koji su izgubili svoje prijatelje i koji su preživeli tu užasnu tragediju.

„Naše srpske kolege rade danonoćno kako bi pružili psihosocijalnu pomoć. Urađen je veoma dobar posao. Iz našeg iskustva znamo da su prve nedelje nakon takve tragedije veoma haotične i da je teško organizovati sve“, rekla je Stenslandova.

Na konstataciju da je prvi zadatak posle tragedije u Norveškoj bio da se pruži emocionalna podrška i na pitanje kako se u tome snašla Srbija, odgovara da strah koji se oseća nakon jednog takvog napada može da dovede do toga da najmlađi ne potraže pomoć kada im je potrebna i da ne mogu da funkcionišu normalno i obavljaju svakodnevne aktivnosti.

„Zato je pomoć i podrška deci da se vrate u školu najvažnija. Svaki akt terorizma dovodi do potpunog haosa, straha, ljutnje u društvu. U borbi protiv toga moramo da budemo jedinstveni. I moja glavna poruka ljudima u Srbiji je – ja znam da je teško i mi smo prošli kroz to, ali je važno da zajedno pronađete put“, rekla je norveška pedijatrica.

U jednom od zaključaka koje su bili doneli norveški stručnjaci navodi se da je proces razumevanja šta se dogodilo u različitim delovima društva imao potpuno različitu dinamiku.

„Ono što nas je iznenadilo jeste da veliki broj mladih je i dalje u nekoj vrsti straha i posle 10 godina. To je bilo veliko saznanje za nas koje smo podelili i sa vašim timom. Naš plan je bio da pratimo jednu godinu ponašanje, što se ispostavilo kao veoma kratak period, posebno sa mladim ljudima, koji imaju dosta promena u životu – od osamostaljivanja, početka studiranja, velikih koraka za koje treba da budu spremni. U toj tranziciji trauma može da se vrati i to je nešto što smo naučili – da moramo da budemo proaktivni u kontaktu sa njima, da pratimo njihovo ponašanje i pružimo im pomoć“, rekla je Sani Stensland.

Šta uraditi sa mestom stradanja

Pružanje pomoći jedno je od pitanja. Drugo, koje je podelilo i tadašnju javnost u Norveškoj i sadašnju u Srbiji – šta uraditi sa mestom stradanja.

Norveški eksperti su godinama tragali za rešenjem. Memorijalni centar otvoren je prošle godine i svakoj od 77 žrtava namenjen je jedan stub sa znakom pitanja. Član tima koji ga je projektovao kaže da je najvažnije da budu uključeni svi koje je pogodila tragedija.

„Proces pružanja pomoći je hitan, ali onaj koji se odnosi na to šta uraditi sa mestom stradanja – zahteva vreme. Kako treba da izgleda memorijalni centar je nešto što treba da sačeka. I predsednica Vlade podržava tu ideju. Glavni savet je da treba da se čuju oni koji su direktno pogođeni tragedijom. Slušajte njih, dajte im vremena, razgovarajte sa njima. Ako želite da napravite spomenik on mora da bude prožet mladim dušama koje su izgubile život“, rekao je Jergen Fridnes iz Uteja centra.