Note za pod glavu

Udruženje ljudi dobre volje koje funkcioniše već sedmu godinu u Sremskoj Mitrovici organizovalo je veče posvećeno jednom od najstarijih mitrovačkih muzičara Iliji Ljubinkoviću, koga većina sugrađana zna jednostavno i samo kao Šmrcu. Predsednik ovog neobičnog udruženja Željko Marković kaže da članova ima dvadesetak i da im je osnovni cilj druženje.
– Pre svega želimo da negujemo prijateljstvo, sremsku tradiciju i dobro raspoloženje. Okupljamo se skoro svakog utorka, sasvim namerno u restoranu „Promenada“, jer smo ocenili da je ovo jedan od malobrojnih objekata koji ima dušu, a i vlasnik Rastko Braca Oršanić je naš član. Pokušavamo da one koji su pomalo zaboravljeni, a značili su nešto u svom poslu, „vratimo u život“ bar tako što ćemo im posvetiti jedno veče. Na našim okupljanjima je strogo zabranjena priča o politici i ako neko „iskoči“ iz tih okvira po kazni kuva paprikaš i plaća ga. Inače, svaki put neki od nas zadužen je za pripremanje hrane, a pomognu nam i prijatelji i to poklonima – mesom, pićem… Zapravo, ne treba tu mnogo novca, već jedino dobra volja – priča Željko Marković, a sekretar ljudi dobre volje Ilija Lazanski dodaje da svaki član ima pravo da dovede jednog gosta, tako da okupljanja nikada ne proteknu bez pedesetak ljudi. Za sada su muško društvo mada, kažu, nije ženama zabranjeno, već nekako im se čini da one obično naprave neki problem. Ipak, poručuju, i dame su dobrodošle.

Ugalj i gitara

Sve je počelo daleke 1949. godine kada je kupio prvu gitaru od novca koji je zaradio istovarujući ugalj.

– Ne mogu baš tačno da se setim koliko smo vagona uglja morali da istovarimo, ali važno je da od tada nisam ispuštao gitaru. Sviruckao sam pomalo sa svojim bendom „Putujućim orkestrom“, prvo na poljanama jer tada još uvek nije bilo ni domova kulture. Onda su se tražile partizanske pesme, a hit je bio „Kad su Sremci krenuli“. Kasnije smo svirali po igrankama. Ja sam tada živeo u Rumi. Onda sam 1952. otišao u vojsku. Zapala mi mornarica koja se tada služila tri godine. U Kumboru, gde sam služio, bio je vojni orkestar. Slovenac saksofonista me naučio da sviram saksofon, a tu su bili i harmonikaš iz Perasta, bubnjar iz Pančeva, gitarista iz Maribora. I tako tri godine. Kad sam se vratio iz mornarice osnivam orkestar u rumskoj Fabrici obuće, gde sam i radio, jer su oni imali saksofon. Onda su krenule svirke u Domu sindikata, pa igranke – seća se Šmrca.

– Nema zlih misli kod nas. Pesma, dobra klopa, šala, smeh i razgovor su stvari koje danas mnogima nedostaju. Zbog toga mi i insistiramo na tome. Različitih smo generacija i profesija, a to nije smetnja u druženju kada ima dobre volje. Tako smo i došli na ideju da osnujemo ovakvo udruženje. Veče posvećeno Šmrci prilika je da se setimo starih dobrih vremena, muzike koja je, ipak, za sva vremena i da Šmrci uručimo plaketu. Ipak je on pola veka bio na muzičkoj sceni Srema – priča Lazanski. I dok razgovaramo o udruženju, gosti polako stižu. Većina ih je iz muzičarskih krugova. Iz Rume došao Bata Tanjević i sa sobom poneo svoj saksofon. Tu je i Duško Janošević i Jefta za koga kažu da je najbolji sremski bubnjar svih vremena i da je šteta što se odavno ne hvata palica, pa onda Nuna, Rakija, Kreša, Zrile, Kobaš, Dejan, Ribar, Duško, Steva, Žika… Svi su svirali sa Šmrcom, bar kratko. I kako koji gost stiže, tako Šmrci srce sve veće. Iako je zakoračio u 76. godinu, te večeri nije ispuštao mikrofon. Istina, veli, nema „damfa“ pa mu je teško da peva, ali zato su tu svi ostali koji mu pripomažu.
„Suze liju plave oči“, „Spavaj cvete moj“, „Devojko mala, pesmo moga grada“, „Španske oči“, „Ej, momci mladi“… orilo se iz grla majstora pesme, a neumorno su radile i „sitne žice tamburice“, havajka, begeši, pet harmonika…
– Srećan sam što su mi moji drugari priredili ovo veče i što sam doživeo da se opet okupimo. Kao nekad – kaže Šmrca, koji je punih pedeset godina svirao u mnogim sremskim restoranima.
Možda je presudnu ulogu u njegovom daljem muzičarskom putu imala manifestacija „Mikrofon je vaš“, na kojoj je pobedio. Ubrzo Ruma dobija „Plavi orkestar“.