Nova hrvatska paradigma

Bio je Sanaderov savetnik za spoljne poslove. Prvo, međutim, na šta bi vam ukazivali oni koji bi vam ga tad spomenuli nije bila ta njegova uljudnost i njegov, hajdemo reći, profesionalizam, nego njegovo poreklo: došao je u Hrvatsku iz Argentine, iz emigrantske porodice, i znalo se šta to znači. Njegovu skromnu, dakle, pojavu pratio je taj eho kao što naše senke prate svakoga od nas.

Ni deset godine kasnije, Davor Štir pojavljuje se kao jedan od ključnih igrača jedne nove Hrvatske koja se ovih dana, nakon hrvatskih izbora, rađa izgleda pred našim očima. On i sada deluje kao da dolazi izdaleka, nenametljivo i sporo, ali prodire ipak nezadrživo. Kad je pre neka dva meseca Andrej Plenković preuzeo vođenje Hadezea, na fotografiji snimljenoj odmah nakon glasanja, tik iza novoga vođe stajao je on, Davor Štir. Javnosti je tako kazano da je on broj dva, u partiji koja se smatra matičnom partijom Hrvata.

Na tu fotografiju Štir je dospeo sa svežom reputacijom partijskog, možda i nacionalnog ideologa. On je, dakle, mozak broj jedan. U decembru prošle godine izdao je malenu knjižicu, sto pedesetak strana, pod indikativnim naslovom “Nova hrvatska paradigma”. Karamarko je još držao stranku i Hrvatsku u politički sirovoj i otrovnoj atmosferi, i jedan glas iznutra – Štirov glas – govorio je da je potrebno nešto drugo. Ne samo u odnosu na aktuelno, nego i u odnosu na istorijsko kretanje Hrvatske. Obe, naime, paradigme praktikovane u nezavisnoj Hrvatskoj, i ona Tuđmanova, državotvorna, i ona koja ju je sledila, evroatlantska, prema njegovome su mišljenju potrošene. Nije se Štir predstavio kao njihov kritičar – Tuđmanovu je, naravno, slavio – ali je smatrao da je Hrvatskoj sada potreban zaokret, i to ka prevladavanju podela u samome društvu, i okretanje ka stabilnom napredovanju. Naglasak je na podelama. Malo pojednostavljeno kazano, to je priča koju smo i ovde kod nas slušali sa izmenjenim subjektima: ne treba Hrvat više da udara na Hrvata. U tome smislu, Mesić mu je poslužio kao negativan primer, kad se u Tuđmanovoj epohi pojavljivao navodno kao remetilački faktor u naporima da se objedini nacija oko državnog projekta. Isti je slučaj i sa Milanovićem. Njegova politika “mi ili oni” odbačena je u ovoj lekciji kao štetna za svako savremeno pa i hrvatsko društvo.

Štirov glas bio je disidentski glas koji Karamarko izgleda nije razumeo, kao i svu njegovu dalekosežnost. (Gde je ako ne ovde mesto da se ukaže na stari nauk da knjige nikada ne treba potcenjivati, čak ni kad izgledaju nevine kao jagnjad.) Štir je pokupio lovorike; možda više u široj javnosti nego u svojoj stranci; i kod svih gotovo koji su uzeli reč, osim kod nepotkupljivog Viktora Ivančića. Pitao sam se šta li Viktor radi, kad toliko odsustvuje sa kolumnom, ali je, nakon tri nastavka obimne analize Štirove knjige koju je objavio u srpskim Novostima u Zagrebu, sad jasno: pripremao se ozbiljno za Štira. Mojim profanim rečima rečeno, Viktor je Ivančić zastupao stav da je ovaj Reformisani hadezeovac, što je bila preovlađujuća formulacija kod Štirovih tumača, samo maskirani, pritom opasni hrvatski nacionalista, sklon da žrtvuje demokratiju u ime nacije kao jednog i jedinog entiteta. Pritom, i da je usto i umišljeni politički teoretičar, tu i tamo teorijski falsifikator, u svakom slučaju politički prilično mračan lik.

Upravo je ovaj doživljaj Štira kao autora jedne političke koncepcije vrlo bitan. Jer, sa Ivančićevom kritikom ili bez nje, stvari će se na političkoj sceni Hrvatske trenutno odigravati prema agendi koja je na snazi, dakle prema konstelaciji koju su odredili izbori, najpre predsednički a sada i ovi vanredni, parlamentarni. Ono, naime, što piše Štir, već uveliko govori predsednica države Kolinda Grabar Kitarović, samo što ona nije znala, ili nije htela, sve to pretvoriti u politički esej. Hoću da kažem da Štirova “Nova hrvatska paradigma” postaje vladajuća koncepcija, nova hrvatska državna i nacionalna politika, njen manifesto. I to je, ustvari, pravi i suštinski rezultat poslednjih hrvatskih izbora.

Nije pisac ove knjige njihov pobednik, ali jeste kreator pobede. Čovek koji će tu novu koncepciju praktično ostvarivati je relativni pobednik izbora Andrej Plenković, i u njemu ta – srpski rečeno – sabornost koju propoveda predsednica države dobija svog pravog saveznika. Karakteristično je da je novi hrvatski trijumvirat – Grabar Kitarović, Štir i Plenković – odnegovan u političkoj laboratoriji hrvatske diplomatske službe. (Iz iste službe su i dvojica sledećih koji će u narednom razdoblju odlučivati o hrvatskoj političkoj orijentaciji: Gordan Jandroković i Davor Božinović.) Tuđman je tu sabornost pomalo nekrofilski video u pravljenju hrvatske Doline palih – sa kostima partizana i ustaša na jednome mestu; danas više nije vreme za to, ali jeste za jednu drugu vrstu unifikacije, kroz zaborav razlika i odbacivanje neprijatne istorije. Hrvatska predsednica o tome priča na ogoljen, a Štir na sofisticiran način. Da li je to moguće, drugo je pitanje, ali da li je to cilj, to nije u pitanju. Plenković ne govori ovim drastičnim jezikom, on zapravo u celini govori malo, svedeno, cedi reči kroz zube. Među današnjim političarima brbljivcima, on je retro pojava, sličnija nekom komunističkom funkcioneru nego modernom političaru (koji se ne skida sa televizije). Ali on će biti praksa te teorije o zatrpavanju jazova, vešta ruka koja ovce drži na okupu u stadu. Milanovića je na tome polju već porazio. Lakše nego što se očekivalo, utišao je svoje jastrebove u stranci koji su odista uvek neprijatni bukači. Još prošle zime slušao sam priče o tome da zapadni diplomati u Zagrebu očajnički posmatraju razvoj događaja, i sanjaju o tome da se pojavi novi Sanader, da uljudi zemlju koja se doista bila politički ofucala do neprepoznatjivosti. Bilo je fantasta – kako ih drugačije nazvati – koji su sanjali ne samo o simboličkom nego i o starom Sanaderu, i mogućnostima da se on čak reciklira. Prema prvim reakcijama, taj novi Sanader se pojavio: to je Plenković.

Sve ovo o čemu sam dovde govorio, unutrašnja je politička stvar Hrvatske. Pitanje za nas s njene istočne strane jeste samo to kako se ova koncepcijska promena može odraziti na odnose dva naroda i dve države. Odnosi su rđavi, to svi znamo, i nije ih više lako ni pokvariti ni popraviti. Obaveštajne agencije, prema onome što obični smrtnici mogu čuti, procenjuju situaciju u regionu krajnje nestabilnom, sa realno mogućim lokalnim konfliktima. Srbija i Hrvatska srećom nisu prve u tim analizama, ali one to lako postaju u svakoj regionalnoj krizi. Rekao bih, međutim, da Plenkovićeva pojava, možda više nego ijedna ranije, otvara mogućnost da se primenjuje doktrina hladnog mira koju ja eto propovedam: saradnja bez emocija, interesi iznad svega, afirmacija tačaka spajanja. Tako bismo možda mogli stići do idealnog stanja naših odnosa u kojima će Srbija Hrvatskoj, i Hrvatska Srbiji, jednoga lepoga dana biti najvažnija sporedna stvar na svetu.