Nova samo scenografija

Da nema rata u Iraku gde svakodnevno ginu i vojnici i civili, američki i irački – tradicionalno januarsko obraćanje predsednika SAD Kongresu o stanju nacije po mnogo čemu bi moglo da se okarakteriše kao teatar. Bilo je tu elemenata scenografije i koreografije i mizanscena, po tome kako su demokrate sedeli na jednoj strani, republikanci na drugoj, po tome gde su bili i, naročito, čiji su bili gosti, a iznad svega kako su se kongresmeni „kretali“ prilikom predsedničkog govora. Ko je i na koju predsednikovu izjavu ustajao i aplaudirao, ko je sedeo blago tapšući, ko se uopšte i u kojem trenutku nije ni pomerio.
U predsednikovom obraćanju nije bilo zapravo ničeg novog. Od deset stranica pripremljenog i podeljenog govora prvih sedam se odnosilo na smanjenje budžeta, budžetskog deficita, poboljšanja sistema obrazovanja, imigrantske reforme, navodno boljih uslova za zdravstveno osiguranje 47 miliona neosiguranih Amerikanaca, štednja nafte i benzina, poboljšanje uopšte energetske politike, uz usputno spominjanje (doduše prvi put) globalnog otopljavanja i promene klime.
Poslednje tri stranice govora posvećene su ratu protiv terorizma, gde je tragični 11. septembar 2001. povezan s ratom u Iraku. Predsednik je praktično ponovio ono što je nedavno govorio o povećanju broja vojnika na iračkom frontu, o ulozi iračke vlade, značaju Bliskog istoka za mir u svetu i borbu protiv terorista. Aplauzi su bili „jednoglasni“ samo na pominjanje hrabrosti i žrtvovanja američkih vojnika.
Novost, mada ne mala, bila je ono što je predsednik Buš na početku nazvao istorijskom prilikom: da se obraća predsedniku Predstavničkog doma Nensi Pelosi s „madam spiker“. Pelosi je s čekićem u ruci sedela za stolom s potpredsednikom Dikom Čejnijem bez preteranog komuniciranja, a pažnja kongresmena iz njene Demokratske stranke bila je usmerena na njeno ponašanje: da li će aplaudirati ili ne. U nekoliko navrata Dik Čejni je oduševljeno, praćen delimičnim horom iz republikanske stranke, ustajao da bi aplaudirao predsedniku, dok je Nensi Pelosi mirno sedela.
Najbolji i pomalo šokantan primer jeste to što se prvi čovek Njujorka, gradonačelnik Blumberg, zahvalio na pozivu iz Bele kuće da sedi u predsedničkoj loži s prvom damom Lorom Buš za vreme predsednikovog govora. Umesto toga bio je gost Nensi Pelosi. Gosti Demokratske stranke bili su, između ostalih, ugledne ličnosti iz sveta nauke koje se bave istraživanjem matičnih ćelija, zastupnici ljudskih prava (kritičari Bušove politike), profesori, učitelji, umetnici, istraživači na polju energije, sindikalni radnici koji su bili za povećanje minimalnih zarada radnika i istaknuti stručnjaci za bezbednost i borbu protiv terorizma.