Nova situacija na političkoj sceni Srbije

Puč kao medijska priča, u kojoj su pokretači radnje njegovi politički neprijatelji koji bi da nasilnim metodama dođu na vlast, samo se na prvi pogled čini kao tehnika koju predsednik Srbije i “SNS” uspešno primenjuje nekoliko puta godišnje. Stidljivo na početku vladavine 2012. kroz aferu “prisluškivanje” kad je kao PPV (prvi potpredsednik vlade) mahao ispisima poziva sa svog i telefona Tomislava Nikolića. Intenzivno, od 2015. i slučaja Aleksandra Kornica, bivšeg direktora “Kurira”, kad je besneo tabloidni medijski rat u koji su bili uključeni i “Informer” i “Pink”, zbog čega su van punog fokusa Vučića, koji je tada bio premijer, bili i ministarski samit “OEBS” sa sve Federikom Mogerini, Sergejom Lavrovim, Džonom Kerijem i drugim gostima u beogradskoj “Areni”.

Vrlo intenzivno godinu dana kasnije, u vreme pokušaja “crnogorskog državnog udara”, kad je u postupku koji se još vodi, nekadašnji komandant “Žandarmerije” Bratislav Dikić optužen da je na izborni dan, u saradnji sa ruskim vojnim obaveštajcima, bio član grupe koja je htela da svrgne Mila Đukanovića. “Crnogorski puč” nastavio se sa nejasnim otkrićem oružja u Jajincima, gde Vučićevi roditelji imaju kuću, i još nejasnijim tvrdnjama policije o licima iz kriminalne evidencije, koja su “opservirala” to područje.

Relativna pauza u “državnim udarima”, usledila je tokom 2017 – godine predsedničkih izbora, kad Vučić nije tehnikom takve priče hteo da remeti svoj izborni legitimitet i legalitet. Ti su izbori predstavljeni kao kontinuitet, iako to nisu bili, i pokazivanje pune podrške, nije smelo da bude narušeno ničim, ni tokom kampanje, a ni tokom blage postizborne krize, zbog višemesečnih uličnih demonstracija. Mada je “Protest protiv diktature”, imao vrh posećenosti kad su mu se priključili vojni i policijski sindikat jedne subote, scenario državnog udara nije bio proglašen. Vučić, naprednjaci i njihovi vodeći tabloidi držali su se stava da demonstrante treba puštati da šetaju, jer je to demokratski, i lansirali čestitke na izbornoj pobedi iz inostranstva, i pripreme za velelepnu predsedničku zakletvu i bal povodom nje.

Očito, uzdržavali su se, ali onda prošlog leta, izbio je, poput Kornicovog još jedan razumno gledano čudan slučaj. Razlikovao se po tome što nije bilo državnog udara, svrgavanja i pretnje predsedniku, ali je bilo špijunaže. Povučeno je pa vraćeno osoblje naše ambasade iz Skoplja, prekomerna mera za koju nije bilo dovoljno objašnjenje ni to što je obaveštajac “BIA” uslikan u Sobranju tokom nereda koji su prethodili dolasku Zorana Zaeva na vlast. „Ja sam makedonski scenario“, ovim rečima je navodno bivši Vučićev saradnik, koji je tada prešao na opozicionu stranu, objasnio šta se ustvari dogodilo.

U februaru ove godine, usred beogradske izborne kampanje, pojavio se slučaj Danijela Korbeta – uhapšen je američki državljanin “mornarička foka”, odnosno bivši marinac i specijalac, sa pištoljem sa izbrisanim brojem. Napisi su ostavljali kao otvorenu zagonetku šta je njegov posao u Srbiji i pratili njegovu vezu sa firmom “Crno jezero”, i timom za kampanju nikog drugog nego Bila Klintona. Prema pisanju “Kurira” Korbet je još uvek u pritvoru.

Letimičan pogled na viđene scenarije državnog udara daje zaključak da se tehnika te priče primenjuje u dve situacije – kad su neki izbori, ne nužno u Srbiji, moguće i u regionu, ili kad dođe do “svađe u porodici”, odnosno u najužem krugu predsednikovih saradnika.

Sad se ne događa ništa od ta dva – izbori u Bosni i Hercegovini su baš daleko. Imamo situaciju sa Kosovom, i rokom koji Vučić ima da ispregovara neki finalni sporazum sa Tačijem, ali nije samo to izazvalo novi “puč”. Naprotiv, Kosovo je ovde samo dimna zavesa, da izgleda kao da ima veze sa tim.

Razlog je što Vučić ima ozbiljan problem pa pokušava da na njega odgovori oprobanim tehnikama, odnosno političkim pričama, privlačnim za publiku kao što su državni udari. Problem mu je napravio Dragan Đilas tako što nije pozicionirao “Savez za Srbiju” kao izborni. Ono što se na početku činilo kao kilavo stvaranje opozicione političke organizacije, nije bilo baš tako kilavo. Da li se namerno odugovlačilo kako bi se dovoljno odmaklo od beogradskih izbora ili ne, tek “Savez” je postavljen nezavisno od svake izborne kampanje. Đilas je prvi opozicioni političar koji se nije “primo” na priču jurenja rejtinga, iako ona deluje kao najlogičniji potez, niti je stavio u prvi plan bojkote i traženje fer izbornih uslova. Zaobišao je predstojeće lokalne izbore 2. septembra u Majdanpeku, na kojima će ionako naprednjaci da osvoje više od 60 odsto. Nemojmo sumnjati, mogao je Đilas da digne odbor i tamo, da uleti u kampanju i da proba da trči tu trku. Doduše, poznavaoci scene tvrde da ne bi imao s kim, budući da su lokalni opozicionari tamo ušli u “SNS”. Svejedno nije, i još malo “Savez” odmakao od izborne priče, i od propagande – eto, okupili su se samo da zgrabe vlast. Đilas je, a to je Vučić odmah osetio, postavio “Savez” kao politiku suprotstavljenu “SNS” i predsedniku Srbije. Politiku, a ne izbornu kampanju, što umnogome rasterećuje pristup biračima, barem u ovoj fazi.

Zato je Vučiću potrebno da “Savez” vrati, da ih prikuca za temu osvajanja (povratka) vlasti, a sem na izborima, kako se to još radi? Pa, pučem naravno. I tu mu se dobro namestio tvit Boška Obradovića u kome poziva “časne oficire da uhapse predsednika” zbog Kosova, ali da nije to, bilo bi već nešto drugo, slično. Međutim, kad imate suprotstavljenu politiku, a ne izbornu kampanju, “državni udar” može da se pokaže krhkijim nego dosad. Prvo, ta suprotstavljena politika može da dobije neočekivanu podršku. U ovom slučaju od monaha Save Janjića, čije su poruke iz “Visokih Dečana” preko društvenih mreža, načinile od njega ove sedmice glavnog kritičara Vučićeve vlasti. Igumanu manastira ne možete da uzvratite da je fašista i tajkun, kao što uzvraćate opoziciji. Drugo, te kritike imaju odjek, i unutar “Srpske napredne stranke”. Kako nisu pod pritiskom izbornog rezultata, i onog što bi mogli da dobiju ili da izgube u izbornoj trci, naprednjaci imaju neki prostor da se bave politikom. Ali, partijski vrh brzo je reagovao ukidajući im taj prostor, i tražeći od njih da izraze lojalnost šefu partije i države, pisanjem saopštenja u kome osuđuju opozicioni “državni udar”. Moguće da je ovo prvi, posle šest godina, koji je Vučić nehotice usmerio unutra na svoju partiju, umesto ka napolje, ka javnosti i protivnicima.