Novac za kupovinu uticaja

Džozef S. Naj: BUDUĆNOST MOĆI (22)

Budućnost moći (Arhipelag), nova je knjiga Džozefa S. Naja, čoveka ogromnog teorijskog uticaja i praktičnog političkog iskustva, na provokativan i analitičan način govori o strukturama moći u savremenom svetu, o vrstama moći od vojne i ekonomske do meke i pametne moći, a naročito o igri moći u odnosu SAD, Kine, EU, Rusije, BRIK. Džozef S. Naj, harvardski profesor, savetnik je nekoliko američkih administracija i tvorac čuvenog koncepta „meke moći“.

Iako nisu raspolagale ekonomskom moći Saudijske Arabije da strukturišu tržišta, njihova dodatna gotovina obezbedila je novac za plaćanje i pomoć zarad unapređenja njihovih spoljnopolitičkih ciljeva. Venecuelanski predsednik Ugo Čavez upotrebio je naftno bogatstvo svoje zemlje kako bi stekao meku moć u Latinskoj Americi i čak ponudio jeftinu naftu potrošačima u Masačusetsu kao propagandni trik meke moći. Iran je upotrebio naftno bogatstvo kako bi osnažio svoj uticaj na Liban i drugde. Rusija je iskoristila novac od nafte da kupi uticaj: navodno je platila 50 miliona dolara malenoj pacifičkoj državi-ostrvu Nauru da prizna otcepljene gruzijske pokrajine Abhaziju i Južnu Osetiju – premda je Kina, koja nije proizvođač nafte, navodno platila Nauru samo 5 miliona dolara godišnje da prizna Peking umesto Tajpeja.

Velike države pružaju inostranu pomoć iz raznih razloga. Najveći primaoci američke pomoći (nakon ratom pogođenih Avganistana i Pakistana) jesu Izrael i Egipat, a plaćanje je osmišljeno tako da utiče na obe države u pogledu bezbednosti u regionu. Kineska pomoć se često koristi za pribavljanje sirovina. Koncesija na sirovine je obično praćena ponudom Kine da izgradi novi stadion ili aerodromski terminal. Prema nekim stručnjacima, „Kina, koja nije član OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) deluje u skladu s pravilima koja je Zapad uveliko napustio. Ona meša pomoć i posao kroz tajne dogovore između dve vlade.“ Kineski pristup, koji izbegava dobro upravljanje ili stanje ljudskih prava, obično nailazi na dobrodošlicu u autoritarnim državama. Ruandski predsednik Pol Kagame ga pozitivno upoređuje sa zapadnim pristupom. Nije Kina u tome sasvim sama. Indija i Brazil su druge dve ekonomije u usponu koje istovremeno primaju i daju pomoć. „Nijedan od novih donatora (od kojih svi osim Rusije i dalje i sami primaju pomoć) ne objavljuje sveobuhvatne, ili bar razumljive, brojke.“

Ruska pomoć je osmišljena tako da osnaži ruski uticaj u onome što Rusija naziva „bližim inostranim susedstvom“ ili bivše sovjetske države. Neke zemlje, poput Velike Britanije, posvećuju velik deo svoje pomoći razvoju i izdvojile su njeno upravljanje u zasebnu državnu upravu – u Britaniji, Odeljenje za međunarodni razvoj umesto Ministarstva spoljnih poslova. Kad pogledamo američke programe pomoći, manje od polovine je pod upravom Agencije za međunarodni razvoj (AID) i posvećeno razvoju. Kao supersila, Sjedinjene Države imaju mnoštvo ciljeva pomoći koji nisu neposredno vezani za razvoj. Četvrtinom američke pomoći upravlja Pentagon.

Čak i kad je pomoć osmišljena samo za razvoj, ona se ipak može upotrebiti da stvori tvrdu ekonomsku moć, na primer, izgradnjom ekonomskih i upravljačkih sposobnosti u savezničkoj državi. „Izgradnja nacije“ može razviti tvrdu moć nekog saveznika. Maršalov plan, kroz koji su Sjedinjene Države uložile 2 % svog bruto domaćeg proizvoda kako bi obnovile ekonomije u Evropi uništene tokom Drugog svetskog rata, predstavlja važan primer za to. Ponovnim uspostavljanjem rasta i napretka u Zapadnoj Evropi, Sjedinjene Države su uspele da osnaže otpor komunizmu i Sovjetskom Savezu – ključni cilj spoljne politike. Maršalov plan je osnažio meku moć Amerike među zemljama korisnicama.

Povremeno su ljudi zahtevali slične Maršalove planove za razvoj mnogih manje razvijenih regiona, ali dva problema s takvim predlozima jesu obim izvornog plana i činjenica da su evropske ekonomije već bile razvijene i da ih je samo trebalo obnoviti. Povrh toga, one su same upravljale velikim delom pomoći. Danas se ekonomisti ne slažu oko toga da postoji jasna formula za razvoj ili, ako postoji, da je pomoć uvek produktivna. Zapravo, neki idu tako daleko da tvrde kako pomoć može biti kontraproduktivna tako što stvara kulturu zavisnosti i korupcije. Na primer, Džefri Saks misli da se krajnje siromaštvo može iskoreniti do 2025. godine kroz brižljivo planiranu razvojnu pomoć, dok je nekadašnji ekonomista Svetske banke Vilijam Isterli veoma skeptičan u pogledu inostrane pomoći uopšte i veruje da ona stvara naopake podsticaje. Saks je razvio pilot projekte u kenijskim selima koji uspevaju, ali „Isterli i drugi su kritikovali g. Saksa da ne posvećuje dovoljno pažnje problemima šire slike, kao što su upravljanje i korupcija, koji su blokirali neke od najdobronamernijih i najbolje finansiranih programa pomoći.“

Nastavlja se