Beogradska Geopoetika objavila je dva zanimljiva naslova. Reč je o delima „Čovek u crvenom kaputu“ Džulijana Barnsa i „Liga bezočnih“ Branke Krilović.
„Džulijan Barns je pisac koji ume da napiše roman čak i onda kada ne piše roman. ‘Čovek u crvenom kaputu’ odličan je primer takve pripovedačke alhemije: to je priča sazdana najvećim delom od realnih, istorijski proverljivih činjenica, koje bi pod perom manje veštog pisca lako mogle da bespovratno zalutaju u dosadu. Barns, međutim, pretvara te činjenice u nešto što je ne samo mnogo zanimljivije već i znatno verodostojnije od istorije: u raskošnu povest. Opčinjen istinitom pričom o francuskom lekaru, esteti i bonvivanu Samuelu Poziju, Barns svoju očaranost neodoljivo prenosi na čitaoca“, kaže Zoran Paunović koji je s engleskog i preveo ovaj Barnsov rukopis.
Treba reći da je „Čovek u crvenom kaputu“ zapravo sveži portret doba zvanog bel epok.
Sve počinje kad u leto 1885. tri Francuza dolaze u London na nekoliko dana u intelektualnu kupovinu: jedan princ, jedan grof i jedan građanin sa italijanskim imenom.
Naš vodič kroz ovaj svet je Samuel Pozi, lekar iz viših društvenih krugova, slobodoumni naučnik čuven po svom komplikovanom privatnom životu.
U ovoj živopisnoj tapiseriji likova (Henri Džejms, Sara Bernar, Oskar Vajld, Gonkur… ), mesta i vremena, ne vidimo samo epohu glamura i užitka već, iznenađujuće, i doba nasilja, predrasuda i uskogrudosti.
Knjiga je ilustrovana značajnim fotografijama i reprodukcijama.
U novom romanu Branke Krilović „Liga bezočnih“, prema mišljenju Vladislava Bajca, „dvostrukost značenja bezočnosti nije slučajna; ako je tu i samo da unese nemir, dovoljna je. A nije – zadatak joj je da iz dnevnika događaja samo jednog dana jednog grada (Beograda) uporedi svakodnevicu sa trajanjem; koliko žive dela i postupci patrijarha Pavla, arhitekte Bogdana Bogdanovića, glumaca M. M., B. L. i nekih pisaca, kao i toponima – Bitefa, Savamale/Bare Venecije.“
Pogovor za ovaj roman napisao je Zoran Paunović koji podseća da je „Liga bezočnih“ dobrim delom ispričana iz dečje perspektive, sagledana očima tridesetosmogodišnjeg dečaka koji je upravo postao otac, a ne zna kako se biva ocem, jer svog nikada nije imao.
„Ta priča je povest o identitetu i pripadanju, o želji da se bude neko i da se bude nečiji“, kaže Paunović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
