Nove nemačka vlada i Zapadni Balkan

Bio je to uverljiv predlog.

On je iz druge stranke, ali je njegova levičarska grupa bila u koaliciji sa desničarskom Hrišćansko-demokratskom unijom.

I, dok su drugi kandidati pravili velike greške, Šolc je kanalisao auru smirenog samopouzdanja Amgle Merkel.

Čak je kopirao njen gest rukama i „trouglom propovednika“.

I uspelo je.

Autsajder je postao pobednik.

Sada je uspešno vodio tri stranke kroz složene koalicione pregovore.

Predloženi koalicioni sporazum objavljen je prošle nedelje.

Šolc će tako već u ponedeljak zvanično da postane prvi novi nemački kancelar od 2005.

Iako su se zbog kompleksnosti nemačke vlade, u kojoj postoje inherentne kontradiktornosti partnera, zelenih, liberala i socijaldemokrata, očekivali komplikovaniji pregovori, oni su brzo okončani, harmonija partnera je obezbeđena, ali to ne znači da nisu ostale razlike u polazištima.

Otvoreno je pitanje hoće li se one i koliko reflektovati i u samoj politici.

ISTORIJSKA NOVINA: Na preciznom pisanom utvrđivanju odnosa u koaliciji najviše su insistirali zeleni koji polaze sa suprotnom idejom od one koju ima novi kancelar.

Dok Šolc želi da produži sigurnim putevima Merkelove, tamo gde je to mogućno i potrebno, zeleni se upravo najviše pribojavaju njegove sklonosti da preuzima oprobane metode Merkelove.

Kako bi se zaključila kojim pravcem će se kretati politika nove vlade, analizira se i studira koalicioni sporazum koji su potpisla tri stranke.

Stavaranje sporazuma bio je jedan ogroman politički eksperimet u koji je bilo uključeno 300 stručnjaka sa sve tri strane.

Oni su pregovarali 10 dana u 22 radne grupe kako bi utvrdili politiku nove nemačke vladajuće koalicije.

Svaka radna grupa trebalo je da se usaglasi na pet stranica, a nemački pedatno je navedeno – uz veličinu fonta 11, tip slova Calibri, prored 1,5. Poslednji rok za njegovu predaju bio je 15. novembar, do 18 sati.

Nemačka vlada imaće svega 15 ministara, od kojih šest pripada SDP, pet Zelenima, i pet Liberalima.

Šolc će imati i dva vicekancelara, što je takođe istorijska novina: jedan je zasnovan na ustavu, to je lider Zelenih Robert Habok, a drugi je vođa Liberala Kristijan Lindner čije mesto će biti definisano odlukom vlade.

Habok će voditi superministarstvo ekologije i ekonomije, dok će Lindner naslediti Šolca na mestu ministra finansija.

Nova vlada suočiće se već na početku sa izazovima koji će od nje zahtevati punu pažnju i spremnost na delovanje.

To je sve teža i alarmantnija situacija s koronom u samoj Nemačkoj, a drugo pitanje je kriza na istoku Evrope koja na jednom krilu zahvata Poljsku, Belorusiju i Rusiju, a na drugom novo zaoštravanje povodom Ukrajine u koje su uključeni NATO i Rusija.

U oba slučaja Nemačka ima veliku ulogu, a obe krize su potencijalno zapaljive.

SPOLJNA POLITIKA: Spoljna politika jedno je od područja gde se očekuju značajne promene, pošto će nova ministarka spoljnih poslova biti šefica Zelenih Analena Berbok.

Koalicioni pregovori o spoljnoj politici dugo su trajali zbog niza pitanja o kojima je trebalo dublje usaglašavanje, a na čelu radne grupe bio je dosadašnji ministar Haiko Mas, koji je jedan od najozbiljnijih kandidata za ministra odbrane.

Liberale je zastupao Aleksander Graf Lambsdorf, dok su Zeleni pregovarači bili Agnješka Bruger i Omid Nuripur.

U ovoj grupi pregovaralo se o tri područja: spoljnoj politici, odbrani i razvojnoj politici.

Razlike su se pokazale i ovde, od toga da li može sve da bude napisano na samo pet stranica?

Socijaldemokrate su tvrdile da u spoljnoj politici ne mora sve da bude unapred utvrđeno, već da je potrebno „zajedničko razumevanje“, i stvori se „okvirni plan“ i utvrde „vodeći principi“.

Predlozi sve tri strane bili su obeleženi bojama koje su njihovi simboli – crvenom, zelenom i žutim.

Kad se pregovarači usaglase, onda se pasus pretvara u crnu boju.

Razlika nije bilo samo između partija, nego i između različitih struja unutar partija.

Kod Zelenih su to realisti i partijska levica, kod SPD razlike između šefa poslaničke grupe Rolfa Mitceniha i Šolcovih pragmatičara poput Masa.

Najosetljivije pitanje bilo je odnos prema nuklearnim rekatama koje se nalaze na nemačkom tlu.

Između NATO i Nemačke na snazi je podela „nuklearnih obaveza“.

NATO ima stacionaniranih 20 nuklearnih raketa u Bihelu u zapadnoj Nemačkoj, dok Nemačka ima flotu aviona dvostruke namene koji mogu da nose i lansiraju ove rakete.

Postoje naznake da bi Nemačka mogla da pokuša da se pridruži Ugovoru o zabrani širenje nuklearnog oružja.

U prilog tome ide pacifistički sentiment Zelenih, ali i naglasci koji su demonstrirani tokom koalicionih pregovora.

Mitcenih, koji je pregovarao u ime SPD, veliki je protivnik nemačkog učešća u ovom aranžmanu i želi povlačenje nuklearnog oružja iz Nemačke.

Pregovarači SPD naglašavaju kontinuitet po kome osnove nemačke spoljne politike nisu sporne za razliku od SAD, Francuske i Poljske.

Liberali i Zeleni želeli su čvršću i jasniju distinkciju kao i promene u odnosima prema autoritarnim režimima.

Berbok je već najavila tvrđu liniju prema Kini, ali to je sve bilo teško i komplikovano da se pretvori u koalicioni sporazum, jer Šolcova struja ne želi nikakve promene.

Saradnici koji su dugo uz Šolca tvrde da će se on u suštinskim stvarima držati spoljnopolitičkog pravca Merkelove.

Oba nova partnera SPD nisu dugo bila u vladi, pa će brzo shvatiti da u odnosima prema Kini moraju da imaju u vidu pre svega nemačke interese.

Promena može da budu samo u nijansama, tvrde bliski saradnici budućeg kancelara.

ZAPADNI BALKAN: Verovatno je da će i na Zapadnom Balkanu biti uočljivi refleksi ove spoljnopolitičke „dvostrukosti“ nove vlade, koja uključuje pristup SPD kontinuiteta, naglašavanja realizma i pragmatičnog pristupa, što je karakterisalo vladavinu Merkelove i nove nemačke spoljne politike koja će biti u rukama lidera Zelenih, Analene Berbok, sa dominatnim naglascima na „spoljnoj politici mira i ljudskih prava“.

Može se pretpostaviti da će ZB biti prioritet nemačke spoljne politike u prvim mesecima nove vlade.

Samo pominjanje ZB u Koalicinom sporazumu, međutim, svedoči o strategijskoj važnosti koju nova nemačka vlada pridaje ovom regionu.

Može se pretpostaviti da će nova ministarka spoljnih poslova veoma brzo da uspostavi kontakt sa zemljama ZB.

U izbornim programima jedino su Zeleni ozbiljno razmatrali balkanske probleme, naglašavajući da će se „zelena spoljna politika“ zasnivati na „miru i ljudskim pravima“.

Zeleni su naveli da zaštita ljudskih prava i „odbrana međunarodne arhitekture ljudskih prava“ obuhvata „sprovođenje konvencija o ljudskim pravima, zaštitu branilaca ljudskih prava i privođenje ratnih zločinaca pravdi“.

Kad je reč o ZB, u okviru šireg odnosa prema „susedima na istoku“ najavili su podršku „demokratskim građanskim društvima i reformama“, a specifično su naglasili da podržavaju „otvaranje pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom i dalju integraciju regiona ZB“.

U Koalicionom sporazumu nalaze se pasusi posvećeni ZB koji očigledno predstavljaju rukopis ove stranke.

U dokumentu se doslovno kaže: „Mi podržavamo proces pristupanja EU šest država regiona ZB i neophodne reforme za ispunjavanje svih kriterijuma iz Kopenhagena.“

I dalje: „U ovom kontekstu želimo da jačamo civilno društvo i podržavamo dalje pretpristupne korake. Sledeći korak mora biti otvaranje prvih poglavlja o pristupanju EU sa Albanijom i S. Makedonijom, rešena vizna liberalizacija sa Kosovom i nastavak pregovora sa Crnom Gorom i Srbijom. Podržavamo dijalog o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije koji vodi EU i nastojanja da se postigne trajni mir u BiH, zasnovan na očuvanju teritorijalnog integriteta i prevazilaženju etničkih podela. Paralelno sa pristupnim pregovorima, EU mora poboljšati svoj apsorbcioni kapacitet.“

Može se reći da je, u osnovi, reč o nastavku politike Angele Merkel.

Ali, naglasci i raspored delovanja sasvim su drugačiji.

Na jednoj strani primećuje se da će Nemačka delovati preko EU, a na drugoj da će to činiti i neposredno, na bilaterlanoj osnovi.

Na visokom mestu među prioritetima nove nemačke spoljne politike nalazi se „jačanje civilnog društva“ koje prethodi daljim „pretpristupnim koracima“ u evropskim integracijama.

Već na prvi pogled uočava se da su prioriteti u evropskim integracijama oni koji su najdalje od EU – otvaranje prvih poglavlja Albanije i S. Makedonije i vizna liberalizacija s Kosovom, dok su Srbija i Crna Gora koja su najdalje odmakle u statusu kandidata, sasvim na kraju ovog niza.

Iako ovo može da liči na ohrabrenje oko evropskih integracija, obeshrabrujuće je to što se praktično konstatuju „slabi absorbcioni kapaciteti EU“, odnosno trenutno odustvo spremnosti i raspoloženja za proširenje EU.

Neki u ovome vide samo „verbalni ustupak“ evroskeptičnim liberalima, ali kad se sagledaju realni odnosi unutar EU prema zemljama ZB, jasno je da postoje pitanja koja su gotovo neprelazne prepreke.

To su, recimo, blokade pojedinih država kao što je to bio slučaj Bugarske prema S. Makedoniji ili kao što su izvesne hrvatske blokade prema Srbiji.

U ovim slučajevima, jedini bi izlaz bio u napuštanju principa jednoglasnosti u odlučivanju EU, što je gotovo nemoguće i pretpostaviti.

U svakom slučaju, nova nemačka vlada krenuće s novim evropskim ambicijama ka Zapadnom Balkanu, a spoljnopolitički koalicioni semafor najduže će stajati na zelenom svetlu.