Novi britanski imperijalizam

– Iako je „veličanstvena strategija“ predsednika SAD Džordža Buša osmišljena u cilju okončanja krize na području Bliskog istoka doživela krah, njegova administracija počinje da traga za mirnim rešenjem tamošnjih konflikata.
Sporazum kojim se Severna Koreja obavezala da će obustaviti svoj nuklearni program i bliskoistočna konferencija u Anapolisu, kojoj je prisustvovala i Sirija, jedan od ključnih članova „lige zla“ s tog područja, predstavljaju najbolje primere takvog pristupa.
Britanija, glavni saveznik SAD u proteklih šest godina, već je krenula tim putem i prestala da bude pokorni sluga Bušove administracije, koja je insistirala na ratu i sukobima. Iako se umnogome razlikuje od imperijalističke politike koju je zastupala prethodna vlada u Londonu, potezi novog britanskog premijera Gordona Brauna nagoveštavaju put kojim će krenuti naredni predsednik SAD.
Podrška koju je Toni Bler pružio bliskoistočnim planovima predsednika Buša pokazuje da u slučaju nejednakog odnosa snaga u savezu, slabiji saveznik uvek biva prinuđen da postane potčinjen. Britanija se pridružila američkoj avanturi u Iraku, umnogome precenivši svoje vojne moći i diplomatski uticaj i upala u istu zamku kao Buš. Budući da pomoć Britanaca nije bila neophodna za ostvarivanje Bušovih ciljeva, američki predsednik nije obraćao pažnju na savete tadašnjeg britanskog premijera. Stoga, Britanija nije mogla da postane posrednik između sumnjičave Evrope i tvrdokornih SAD, kao što je to želeo Bler, čime je njena uloga „sile koja se bori za dobrobit čovečanstva“ ozbiljno podrivena.
Poput Amerike, Britanija je iz sopstvenih grešaka naučila koji su krajnji dometi puke vojne moći i posledica koje pogrešna primena takvih principa može izazvati u muslimanskim zemljama i šire. Muslimanski svet trenutno gaji antibritanska osećanja, koja su samo za nijansu slabija od njegovog prezira prema Americi. Mnogo truda i vremena biće potrebno da Britanija popravi svoju reputaciju na tom području.
Blerovo zaveštanje prouzrokovalo je teškoće za Brauna, koji pokušava da premosti jaz između transatlantske i evropske tradicije svoje države. Iako Britanija više nije nezavisan globalni igrač i da ne želi da nastavi politiku koju je Bler vodio prema Vašingtonu, Braunova vlada i dalje okleva da u potpunosti podrži viziju ujedinjene Evrope.
Braun, koji je izjavio da Amerika „i dalje ostaje najznačajniji partner Britanije“, nedavno je sprečio šefa diplomatije Dejvida Milibanda da održi govor za koji je smatrao da je „suviše proevropski“. Ipak, takva nesigurnost, koja je česta u doba promena, ne bi trebalo da umanji značaj onoga što će se dogoditi posle Blerovog i Bušovog razdoblja.
Unilateralizam i „preventivni“ ratovi biće zamenjeni onim što Braun naziva „agendom za racionalni internacionalizam“, koja će se bazirati na saradnji s međunarodnim alijansama i agencijama, uključujući UN, NATO, EU, Komonvelt. Stiče se utisak da novi pristup podrazumeva strategiju „meke sile“, čiji krajnji cilj jeste da se Britanija pokaže kao globalno središte kulture i ekonomije.
Londonski Siti, Britanski savet,Oksfam i Bi-Bi-Si trebalo bi da predstavljaju oličenje trajnosti britanskih vrednosti. Nesumnjivo, francuski predsednik Nikola Sarkozi, a ne vlada u Londonu, postao je glavni zagovornik napada na nuklearne reaktore Irana.
Ipak, ukoliko želi da njegova politika bude delotvorna, potrebno je da Braun podstakne zemlje arapskog sveta da izvrše reforme političkog i društvenog sistema. Takav pristup podrazumevao bi zamenu Blerove strategije sučeljavanja s „ekstremistima“ saradnjom s “ tobožnjim umerenim snagama“ , koji pored toga što nude unosna tržišta za prodaju oružja, jesu autokrate čije ponašanje pogoduje razvoju radikalnog islama.
Ukoliko se i dalje bude insistiralo na terminima „ekstremisti“ i „umerene snage“ biće oživljena kolonistička sećanja na području bliskog istoka i izazvane još veće podele. Postblerovska Britanija postaje država koja ratove koji nisu dobili podršku međunarodne zajednice smatra dokazom poraza i moralnog sunovrata. Budući da više ne može da izazove strah kod drugih država, Britanija teži da postane snaga koja „inspiriše“.
Nažalost, i za takav pristup potrebno je zapretiti delotvornom vojnom silom. Uprkos propustima koje su SAD učinile u proteklom periodu, ta država i dalje ostaje jedini globalni igrač koji je kadar da usaglasi „meku“ i „čvrstu“ silu. Naredni američki predsednik trebalo bi da se drži tog principa.
Autor je bivši ministar inostranih poslova Izraela i trenutno obavlja funkciju potpredsednika Međunarodnog centra za mir u Toledu. Napisao je delo Ožiljci rata, rane mira: