Novi domovi na starim ognjištima

Sve je to stvar prestiža ovdašnjih gastarbajtera, koji novac ne žale, samo da sagrade kuću baš onakvu kakvu su sanjali, kada su u potrazi za zaradom i boljim životom krenuli iz rodnog kraja na neku od četiri strane sveta. Svaku marku, švajcarski franak ili šiling, odskoro evro, zarađen tamo negde, u pečalbi, brižno su čuvali i kada se sakupilo dovoljno udarani su temelji – da se gradi i sagradi. Grandiozno, i da košta! – Danas, kada u zemljama Evropske unije stasava i treća generacija Kučevljana, koji, sada je sasvim izvesno, uopšte i ne razmišljaju o povratku u rodni kraj, na mestima gde su nekada bile skromne kuće njihovih dedova i očeva – velelepne palate, podignute nebu pod oblake, samo su mesto njihovog privremenog boravka, tokom letnjih meseci i eventualno, novogodišnjih i vaskršnjih praznika. Sa po hiljadu i više brižno uređenih kvadrata, uglavnom se tokom godine manje-više uspešno nose stari, oni koji su ostali da u selu brinu o kućama, okućnicama i imanju – kažu meštani Mustapića , jednog od kučevačih sela iz kojeg je van granica naše zemlje oko 90 odsto porodica.

Svi oni godinama ispraćaju svoje, kad ponekad svrate iz inostranstva. Dolaze da dorade neki detalj na kući, naprave veliku svadbu svojim jedincima, a na veselju, svatovima da pokažu sve ono što su donosili i unosili u kuću, počev od najsitnijih detalja do onih skupih, unikatnih i posebnih. E, a tada se broj zvanica meri onim hiljadama i više kvadrata, pa računica kaže – na jednog gosta – po jedan metar domaćinove kuće. Samo tada prostor ima svoju svrhu – da bude za svakoga dovoljno mesta, pa kad dođu i vide, ostanu bez daha. Da vide da je komšija stvarno uspeo, sagradio i ogradio. To je san o prestižu, meren kvadraturom, pretočen u javu! Takva je skoro svaka gastarbajterska priča lokalnog stanovništva kučevačkog kraja. Skoro svaki šesti stanovnik kučevačke opštine je u nekoj od zemalja EU, a najviše ih je u Švajcarskoj i Austriji. Poslednji popis kaže da ih je na „privremenom radu“ oko 3.800, mada je taj broj za najmanje hiljadu ljudi veći. Na putu magistralnom putu Požarevac-Majdanpek , prostiru se nekoliko, kažu najbogatija naselja u opštini Rabrovo,Mustapić, Ševica,Neresnica i Brodica, iz kojih su prvi seljani muke gastarbajterske spoznali još davnih šezdesetih godina prošlog veka. To su sredine koje su „žive“ tokom cele godine jer su gotovo sve kuće nastanjene. Ovde, na samo nekoliko kilometara od Kučeva, niču urbana sela, koja se bogatstvom i raskoši izdvajaju od skromnih sela, u koja nema ko da ulaže.

Ove sredine sa nadaleko čuvenim vinogradima i dobrim vinom neumitno se gase. Pored drastičnog pada nataliteta, Kučevljane brine još jedno suočavanje sa istinom. Kučevo je sve manje skromnije u odnosu na samu okolinu grada, koja poslednjih godina nije pošteđena čudnog spoja, ino-domaće, nedefinisane arhitekture. Velike kuće sviđaju se ovdašnjim ljudima, mahom bogatim povratnicama iz inostranstva, tako da gradnja cveta, a život u gradu postaje sve skuplji.

Prazna sela

Gastarbajteri iz sela u okolini Kučeva više vole nordijske zemlje i mahom su nastanjeni u Švedskoj i Danskoj, ređe u zapadnoevropskim sredinama. Uložili su ogroman kapital u kuće, ali ne i u opremanje samih sela, tako da su daleko od evropskih standarda, koji bi po svemu trebalo da su im bliski.