Novi kineski totalitarizam

Osam godina kasnije, pri sve većim pritiscima i pod okolnostima otopljavanja u Sovjetskom Savezu, počeli su pregovori koji su rezultirali porazom komunista na izborima u Poljskoj 1989. Jaruzelski je 1989. podneo ostavku i Lech Walesa je postao predsednik. Poljska je počela svoju tranziciju ka demokratiji bez prolivene krvi. Taj slučaj je izuzetak među političkim tranzicijama sovjetskog i istočnoevropskog komunističkog bloka. U Sovjetskom Savezu reforme su vodili birokrati Komunističke partije i reforme su doživele haotičnu implementaciju; u Čehoslovačkoj su promene došle kroz masovne demonstracije tokom Plišane revolucije. A poljska demokratija je proizašla kao produkt dogovora države sa društvom.

Kako to vidi španski sociolog Juan José Linz (1926-2013), taj fenomen ima veze sa jedinstvenom poljskom političkom i društvenom strukturom. Za razliku od ostalih istočnoevropskih zemalja, Poljska nije imala totalitarni sistem iako je bila komunistička zemlja. Posle Drugog svetskog rata, Poljska nije doživela agrikulturnu kolektivizaciju. Zemlja je ostala u privatnom vlasništvu, a privatna ekonomija je učestvovala u značajnom procentu u poljoprivredi – što je bilo u oštrom kontrastu sa stanjem u ostalim sovjetskim satelitima. Takođe, uticaj Katoličke crkve u Poljskoj je ostao netaknut u decenijama komunističke vladavine. Godine 1978, Karol Józef Wojtyla, biskup Krakowa postao je papa Ivan Pavao II, prvi papa Poljak u istoriji Rimske crkve. Njegova uloga u oblikovanju društvenih pokreta u njegovoj domovini je bila nemerljiva. Svaki njegov povratak u Poljsku da predvodi mise značio je u isto vreme i masovnu mobilizaciju i demonstraciju snage civilnog društva.

Pre nekoliko godina, moji prijatelji Jia Jia, Murong Xuecun i Michael Anti su se susreli sa bivšim poljskim predsednikom Walesom i raspitivali se o iskustvima tranzicije njegove zemlje u demokratiju. Na njihovo iznenađenje, Walesa je iznenada izjavio: „Moji prijatelji, poljska tranzicija ne može biti model za Kinu. Mi smo bili blagoslovljeni da imamo Poljskog Papu.“ U nedostatku reči, Anti je odgovorio: „Bože blagoslovi Poljsku!“ Činjenica da Poljska nije bila totalitarna država ostavila je prostor za rast civilnog društva. Upravo zato, organizacije kao što je Solidarnost mogle su da napreduju i zadobiju široku podršku u borbi protiv komunističkog režima.

Prateći kineske privredne reforme, kineski građani su tražili više lične, ekonomske, socijalne u kulturne autonomije. Izgledalo je da se Kopneno kinesko društvo (Mainland China) odvojilo od poznatog diktatorskog stila, dajući mnogim ljudima nadu da će se civilno društvo pojaviti u Kini i da će se formirati lokalna verzija pokreta Solidarnost koje bi donelo mirne demokratske promene. Do pre nekoliko godina, takva perspektiva nije se činila jako udaljenom. Ograničena marketizacija dovela je do mnogih faktora koji doprinose razvitku civilnog društva, kao što je pojava novih društvenih klasa, tržišno-orijentisanih medija, ustanovljavanje sudskih institucija koje su davale izgled vladavine prava, kao i rastući prostor izražavanja na internetu. Takav razvoj doprineo je širenju ideja univerzalne slobode i građanskih prava i razvoju aktivnosti na odbrani tih prava, kao i spremnosti na sudelovanje narastajućih društvenih slojeva. Ljudi su bili ohrabreni tim fenomenima i počeli su da stvaraju optimističku sliku kako će rast civilnog društva biti tolerisan od strane režima, da će nastati zdrava interakcija između vlade i civilnog društva, i da će Kina započeti tranziciju ka demokratiji. Takav optimizam je uskoro razbijen.

Posle početnih opservacija, vlasti su pojačale kontrolu nad svim rastućim socijalnim poljima: mediji i internet su dovedeni pod nadzor veći nego ikada; branitelji ljudskih prava i nevladine organizacije su takođe doživele sveopšti pritisak. Još više, vlada je pojačala pritisak na novonastale društvene slojeve tako što je osnovala partijske ćelije među onima koje je nazivala „novim ekonomskim i društvenim organizacijama.“ Neko bi pomislio da su te mere proizvod regimentiranog misaonog sklopa kineskih lidera, te da će i njihova optimistička vizija biti održiva sve dok lideri na kraju ne promene svoj način razmišljanja. Ali pri pažljivijem razmatranju savremenih kineskih političkih i društvenih struktura, može se videti da problem nije u misaonom sklopu rukovodstva, već je duboko ugrađen u sistem.

Kineska reforma prema tržišnoj ekonomiji nazvana je marginalnom revolucijom. Ta revolucija se sprovodi tako što se poljoprivredno zemljište ugovara sa domaćinstvima, što je pojedincima dozvoljeno da kreiraju sopstveni biznis, preduzeća se pojavljuju u gradovima i selima, a specijalne ekonomske zone se uspostavljaju u priobalnim područjima. Vlasti su se prilagodile, podstičući javno nadu da će takve reforme na kraju dovesti do sistemskih promena, pa i „do dubokih voda promena.“ Ali, u praksi, malo je promena koje su imale efekat na sistem. Naprotiv, reforme na marginama su adaptirane tako da ponovo osnaže sistem. Konkretno, partija, vlada i vojska su doživele malo suštinskih promena: partija je zadržala kontrolu nad osnovnim ekonomskim odeljenjima, jačajući sebe kroz finansijske mogućnosti – fenomen koji se ogleda u činjenici da nivo i resursi vladine moći rastu, dok su mase regresirale. U pogledu društva i kulture, monopol režima je ostao jak, ali je vlada istovremeno uvela neke elemente tržišta kako bi sebe ojačala.

Stoga je ekonomski napredak postignut tokom marginalnih reformi ojačao finansijski kapacitet režima i omogućio mu da udvostruči kontrolu nad društvom. Suprotno onome što su optimisti predvideli, tržišne reforme nisu dodirnule korene političkog sistema. Umesto toga reforme se koriste kao neka vrsta kalibracionog instrumenta za održavanje potpune kontrole nad političkim, ekonomskim, socijalnim i kulturnim sferama. Sa sistemom koji je još uvek čvrsto kontrolisan, faktori za koje su optimisti verovali da će promovisati društvene promene ne bi nikada sleteli na zemlju, a plodovi civilnog društva bili bi izgubljeni. Na primer, reagujući na zahteve nove društvene klase, tržišno orijentisani mediji razvili su liberalni trend u ograničenom vremenskom periodu, ali pošto je industrija podložna partijskom monopolu, oni su se na kraju priklanjali volji političkog sistema. Suočena sa kombinovanim političkim i ekonomskim pritiskom i sudbina interneta je bila slična.

Ograničena tržišna reforma u Kopnenoj Kini nije relaksirala potrebu političkog sistema za apsolutnom kontrolom. Primerenije je videti Kinu kao neototalitaran režim sa nekim karakteristikama tržišne ekonomije – a to se nikako ne može nazvati samo autoritarnim, kao što to neki čine. Neototalitarizam omogućava kineskim masama određeni stepen ekonomskih i kulturnih sloboda, kao i određeni društveni prostor. Ipak, taj prostor čvrsto kontroliše država i daje malo potencijala za slobodni rast. S obzirom na potpunu kontrolu neototalitarnog režima i uporno suzbijanje istinskih promena, izgleda da će civilno društvo nastalo u društvenim pokretima otvoriti vrata progresivnim političkim transformacijama tek u nekoj dalekoj budućnosti.

Ali, istorija se nastavlja. Tokom osamdesetih godina netotalitarna priroda Poljske dozvoljavala je demokratsku tranziciju kroz pregovore sa državom. Druge komunističke države svejedno su izvele tranziciju, bilo putem mirnih masovnih demonstracija, bilo nasilnom promenom režima. Bez obzira na metode, kada totalitarni režim nameće apsolutnu kontrolu nad društvom, porobljava ljude i krade njihova prava, to ipak čini bez njihove podrške. Društveni napredak možda može biti ometen, ali ljudi će iznutra nastaviti da se odupiru sistemu. Kada se prozor mogućnosti otvori, život će doneti promene – ponekad nevidljive, ali u budućnosti neizbežne.

* Mo Zhixy (Kineska Promena) je pseudonim pod kojim piše kineski intelektualac i disident Zhao Hui koji živi i radi Guangzhou. Ovaj tekst za Danas preveo je Nenad Prokić