Novi kroj EU

Pošto nisu uspeli da donesu Ustav, Evropljani ove nedelje potpisuju budući kućni red drugačijeg imena. Dokument čak i nije zvučni Ugovor o reformama, već je oprezno nazvan, diplomatski skromnije, Lisabonski sporazum. Fanatici govore o „daljoj gradnji Evrope korak po korak“ i većoj porodičnoj efikasnosti, dok kritički raspoloženi skeptici optužuju Brisel da – svakim novim sporazumom sada već dvadeset sedam „rođaka“ – „odseca kriške nacionalnog suvereniteta“.
Novi akt je, posle neprijatne pouke zvučno ponuđenim Ustavom 2005, prepakovana neophodnost. Komentatori najoštrijeg jezika ne ustežu se da ga nazovu „rasecanjem pupčane vrpce“.
„Uvođenjem funkcionalnih metoda postupaka, izbegnuto je zapadanje u ćorsokak i preživljen je dolazak novih država u članstvo“, smirenijim rečima tumači Helen Valas, profesor ugledne akademske institucije, Londonske škole za ekonomiju.
Dokument je, zaista, veliko spremanje EU. Ukida se dosadašnji sistem šestomesečne rotacije predsedavajuće zemlje i ustoličuje predsednik, jedan izabran čovek sa dvoipogodišnjim mandatom (svakako ne vladar sa prestola), smanjuje se broj članova Evropske komisije (istina počev od 2014.) u kojoj neće obavezno biti zastupljene sve zemlje, povećava se broj parlamentaraca u Strazburu, ali uz preraspodelu broja poslanika po novoj formuli, a nacionalnim skupštinama daje se više mesta i uticaja u donošenju zajedničkih zakona. Uvodi se „supermen“ spoljnih poslova: „Solana“ više od Solane, a po nagoveštajima to će opet biti Solana, samo sa potpunije potvrđenim ovlašćenjima. Konačno, konsenzus neće više biti svetinja, pa će se odlučivati i većinom glasova, čak u pedeset oblasti.
Posle ceremonijala u četvrtak u Lisabonu, sledi ratifikacija u svih dvadeset sedam država. Tek potom može da se govori o primeni. Analitičari preostali put vide kao suočavanje sa još mnogim izazovima i „trgovinu oko zvučnih i uticajnih mesta“. Ipak stupanje na snagu očekuje se „negde 2009“.
Ubuduće će se lakše donositi odluke, ali – kako je neko slikovito primetio – „neće biti žabljih skokova, dok nema političke volje“. Takvi proroci presudni uticaj u 2008. predviđaju francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju, nemačkoj kancelarki Angeli Merkel i sadašnjem predsedniku Evropske komisije Hose Manuelu Barosu, svakako više nego ostalim uvaženim liderima. U tako sastavljenom svetom trojstvu, Sarkozi se smatra „najupotrebljivijim“, čak i uz „preko evropske mere i ukusa“ – posebno nesvojstveno Francuzima – identifikovanje sa američkim predsednikom Bušom.
Ali tu su zato tradicionalna galska primamljiva naklonost za „državu socijalne brige“ (koju – međutim – mora da ograničava), polet da se industrije Unije zaštite od jeftinog kineskog uvoza dok same usporavaju ekonomski razvoj i – ipak – još nedovoljno razrađena ideja o Mediteranskoj uniji, koja bi bliže razvijala veze EU sa nedovoljno homogenom smesom – Turskom, Sirijom, Libijom i Izraelom.
Hiperaktivnošću Sarkozi ipak izmiče Nemici Merkel, šampionu „dobrobiti od slobodnog tržišta“, čija velika koalicija „gubi paru“, dok se Englez Gordon Braun sapliće o domaće evroskeptike, a Italijan Romano Prodi je sputan svojom „lako lomljivom vladom“.
Kako se veruje da će Solana sačuvati ojačano mesto superdiplomate, neizvesnije je tipovanje za prvog predsednika Evropske unije: pominju se Toni Bler i jedan od dvojice Rasmunsena, sadašnji i prethodni danski premijer – kao kandidati „visokog profila“, ali računa se i na Žan Kloda Junkera, predsednika vlade Luksemburga, „koji donosi manje glamura, a više efikasnosti“.
Neostvareni Ustav, koji se od februara 2002. „kuvao“ dve i po godine pod palicom Žiskara Destena, pre nego što je odbijanjem na referendumima u Francuskoj i Holandiji postao „mrtvo slovo“, trebalo je da zameni sve ranije najznačajnije ugovore Evropljana, pre svega iz Mastrihta i (osnivački) Rimski. Lisabonski je pomirljiviji prema prošlosti.