Novi nesporazumi Srbije i Crne Gore

Filip David: U Srbiji se do kraja ne priznaje da je Crna Gora nezavisna. Generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković rekao je da je Crna Gora klasična srpska država. Sve su to čiste nebuloze koje govore o tome kako se Srbija odnosi prema svojim susedima. Predsednik Vučić izašao je sa naoko skrušenim, tobože pomirljivim saopštenjem i molbom da se povuče zakon o slobodi veroispovesti, a istovremeno je pustio svoje kerbere iz tabloida da na najcrnji, najgori i najbesomučniji način ocrne Crnu Goru. Isti nalog dobili su i ministri.

Andrej Nikolaidis: Bojim se da je politika Aleksandra Vučića i prema Makedoniji, i prema Kosovu, i prema Crnoj Gori, i prema Bosni i Hercegovini, a i prema Hrvatskoj, zapravo politika zamrznutog konflikta. Ovo što danas imamo, ova stalna koškanja su za sada samo retorički konflikt koji bi sutra mogao prerasti i u nešto mnogo opasnije. To bi bila katastrofa za čitav region, a i za samu Srbiju.

David: Dok Vučić govori o putu Srbije ka Evropskoj uniji, u isto vreme tabloidi i glavne medijske kuće, koji su pod apsolutnom Vučićevom kontrolom, forsiraju sasvim drugačiju retoriku. Dok Vučić govori o pomirenju, oni govore o nekoj vrsti rata – i to ne samo verbalnog nego kao da preti opasnost da će nas maltene sutra napasti neko od suseda. To je militaristička, ratna retorika koja je u potpunoj suprotnosti sa našom navodnom željom da uđemo u Evropsku uniju. Tu se veliča Rusija, a ne Evropska unija. Ako se tako nastavi, može se očekivati da će, ako jednog dana bude raspisan referendum o ulasku u Evropsku uniju, osamdest procenata građana glasati protiv.

Nikolaidis: Milo Đukanović donosi teške i nepopularne odluke. On ima hiljadu i jednu manu, ali je nesporno da je od 2006. godine Crnu Goru vukao ka Zapadu – u NATO i Evropsku uniju, rekao bih čak i više nego što je javnost na to bila spremna. S druge strane, spoljnopolitički, a samim tim i unutrašnjepolitički, prioriteti Aleksandra Vučića su potpuno drugačiji. Tako da nisam siguran da su ti odnosi ikada bili iskreni i dobri.

David: U svojoj knjizi “Vera i nacija” Jerotić kaže da je jedna od najvećih blasfemija postavljati naciju iznad vere. A to se upravo radi na ovim našim prostorima. Pokušava se identifikovati nacionalni identitet sa pravoslavljem. To je i vrlo opasno jer na taj način mobilišete ljude da brane taj svoj glavni identitet. Ja poštujem pravoslavnu veru, imam i dosta prijatelja među sveštenicima i pokušao sam da s njima o tome razgovarm. Ali teško je o tome uspostaviti dijalog kada je ovde moralna vertikala episkop Nikolaj Velimirović. On je 1935. godine na jednom predavanju na Kolarčevom univerzitetu rekao da je veliki vođa Trećeg Rajha Adolf Hitler jedini koji je na pravi način shvatio učenje svetoga Save. NJegova poslednja knjiga “Kroz tamnički prozor” je izrazito antievropska i antijevrejska. Kad to znamo, moramo se upitati – čemu vodi taj identitet u kome je sve pomešano, gde nema pravog određenja ni prema onome što je nacionalna izdaja, ni prema onome što je zločin, ni prema onome što je naopaka ideologija.

Nikolaidis: Srbija je usvojila neku vrstu kulturne strategije koja podrazumijeva rad sa takozvanim Srbima u dijaspori, prije svega u regionu. Kroz vladin dokument definisano je ono što se smatra srpskim kulturnim prostorom. Dakako i Crna Gora je uvrštena u taj kulturni prostor. Mislim da je Vučić na to mislio kada je govorio o pomoći Srbima u Crnoj Gori. Kad je njegov savjetnik Selaković rekao da je Crna Gora klasična srpska država vjerovatno je na to aludirao.

Smisao te izjave je u slijedećem: Crna Gora je danas nezavisna država, ali vidjećemo da li će biti sutra, možda još neko vrijeme i hoće, ali njen sadržaj je srpski i ona je – ako ne de iure, onda svakako de facto – druga srpska država na ovim prostorima. Naravno, uz tendenciju srpske politike da uskoro nastane i treća srpska država, a to bi bila Republika Srpska. To je Vučićeva politika i potpuno je jasno da ljudi poput Đukanovića, koji vode neke daleko manje zemlje, imaju potrebu da povuku odbrambene poteze.

Međutim, treba napomenuti kako u izvjesnim trenucima i samom Đukanoviću i njegovim saradnicima nije smetalo brutalno miješanje srpskih vlasti u unutrašnje stvari Crne Gore. Kada su Tomislav Nikolić i Ivica Dačić pozivali srpske nacionalne stranke iz Crne Gore da uđu najprije u Đukanovićevu, a potom u Markovićevu vladu, tada nije bilo uzvika – ovo je brutalno miješanje u unutrašnje stvari, nego se to prećutalo iz razloga političke pragme.

David: Gora je nezavisna država i normalno da je donela zakon o slobodi veroispovest. Jedini predstavnik u Venecijanskoj komisiji koji je glasao protiv crnogorskog zakona bio srpski predstavnik, dok su ga svi ostali uz neke amandmane prihvatili. Pokazalo se da taj zakon ni izbliza nije onakav kako se o njemu do pre neki dan pričalo – da je antisrpski, da će potpuno da odvoji Crnu Goru od Srbije i šta sve ne.

Nikolaidis: NATO pakt ozbiljno razdvaja Crnu Goru i Srbiju. A još više ih razdvaja to kamo su jedna i druga naumile stići. Jer, Crna Gora je zaista naumila stići u Evropsku uniju, a Srbija je – ja u to ne mogu vjerovati – naumila u nekakvu Euroaziju. U Srbiji živi mnogo mojih prijatelja i meni iznimno dragih ljudi. Meni je žao što im život prolazi u atmosferi koju stvara jedna užasno iracionalna politika.