foto:lična arhivaNovi Sad? Moj grad? Ah, kakvog li izazova za manje od hiljadu reči nekoga ko više od sedamdeset godina živi u ovoj zanimljivoj panonskoj naseobini, a da je pri tom još uvek najmanje sedamdeset, pa možda i svih osamdeset metara niži od prosečne nadmorske visine grada u kome istrajno troši svoje i tuđe urbano vreme.
Za tih sedamdeset i nešto godina napisao sam samo jedno poetsko delce s naslovom „Pesma mome gradu“, i to davno, još u duhu post-panka. Ali nije to jedini slučaj da su me Muze ili zlehuda sudbina profi pisca angažovali da rečima (d)opišem mesto sopstvenog prebivališta. Sebi na zabavu, a pučanstvu na polzu. Ili obratno.
Najcelomudrenije istine koje sam tim povodom istresao iz svog jezičkog rukava se, verovali ili ne, čak i danas, i to pod udarnim naslovom „Novi Sad danas“, obraćaju svetu sa zvaničnog sajta Grada Novog Sada, iz vrha čije uprave sam čak dvaput uspešno smenjivan, 2011. i 2012. godine. Što bi narodni pevač rekao: Ode pesnik, reči ostadoše, valjda se bar nekom dopadoše. Ili baš taj deo sajta nekim čudom nije ažuriran, pa se pomenuti građanin sveta lasno može obavestiti o sledećim istinama koje sam tada verbalno skovao. Recimo, da se „Gledan s neba, Novi Sad otkriva ravničarski reljefno, kao pregledno raširen i prostorno otvoren grad“.
Što nije loše za početak, pogotovo ako se uz pomen rečene „otvorenosti“ već posle petnaestak redova konstatuje da „uz to, naš grad, kao retko koja od evropskih destinacija, s pravom može poneti i epitet multinacionalne, multikulturalne i multikonfesionalne metropole u malom, u kojoj se razlike doživljavaju kao prednost“. A tu su onda nabrojane i kulturne dominante evropejskog NS, pa privredno budžetske, te ovo, te ono, te status po meri države, te malo statistike, te čim se Novosadisti sve mogu dičiti skoro od pamtiveka. Da bi na kraju odjeknuo i pacifikujući kreščendo: „Novosađani sve to već znaju. Svi ostali su dobrodošli.“
I kako to nadležni drugovi na sajt staviše, još valjda 2009, tako i ti „svi ostali“ navališe.
Te udri, te gradi. Te – daj još dva gigant spomenika u centru. Te – daj još koji, ili bar još jedan, sevap je. Da se bar ti spomenici gledaju s visoka, kao ljudi, makar i kameno-gvozdeni, ako već građani od njih ne vide niti kud idu, ni čemu da se nadaju. Jer, čemu spomenik Pupinu, ako neće biti i Hotel „Pupin“, i još tako koješta, kao da smo, ne daj bože, Pupinovo. A ne samo Novi Novi Sad, kako ja sad zovem ovo mesto u kom sam ponikao, budući da je Sloba Tišma već izmislio Urvidek, pa mu je teško parirati. Bar smisleno, mada ovo moje NNS pomalo podseća i na Novog Nebojšu Milenkovića, koji se ipak nekako drži. Čak se i raspisao, kao da nema dovoljno brige oko očuvanja Mornarice od NNS na vodi i vode u podrumskom depou MSUV.
I tako se svi mi nekako držimo uz našu staru NeoNeoplantu i poneki preostali smisleno urban kutak poput Bulevar Booksa ili nedavno počivše Izbe od koje ostade da zjapi samo pust ajnfort. Nije zapravo loše ni ono „Sam na ulici“ kao na albumu La Strade i pomenutog Slobe, s kojim više ne možeš ni šetati po toj ulici otkako je kovidno prenaseljena. Jer, osim toga, u sred Evropske prestonice kulture, tek katkad i tek ponešto autentično programski zapršti, a da nije samo vatromet ili ljutit laser. Tako čovek u svom gradu češće ima jak povod da iz svog antikovidnog brloga izađe na poziv kakvog starostavnog frenda i prestoničkog ino-gosta poput Dragana Živadinova iz NSK ili P. T. Dobrile iz mariborske Kible, nego što će ga namamiti sirenski zov KCNS u kome umesto umetnika i kulturnjaka programski seire geopolitičari i svakojaki polit-analitičari.
I proče. Tako da nekad angažovanom pojedincu danas neretko dođe da se urbano zamonaši, ponajbolje u Matici srpskoj, gde se ta vrsta atmosfere inače lepo primila, osim donekle u Galeriji MS. Što, dabome, tvrdim ponajpre iz sopstvenog interesa, budući da sa GMS lepo sarađujem. Što unekoliko obavezuje.
Kao što nas obavezuju i svi ovi silni programski mostovi, kulturne stanice i druge participativno-inkluzivne vratolomije naše EU kulturne prestonice, makar da se u tom sitno tkanom pa nasitno zamršenom hudožestvenom pletivu retko koji prosečan Evropljanin može razabrati. Kamoli natprosečan Novonovosađanin, moj Lazo.
Ali, čemu jad kad već nisi mlad, a opet još voliš svoj jedini grad. U kome kanda ipak skoro neće biti ni lokalnih, a kamoli nekih jačih intelektualnih izbora. Sem da se nekako izborimo.
Jer nade uvek ima. Na primer, pišem ti ja tako neki super predgovor nekom super evropskom projektu koji se nekim prestoničkim čudom dešava u nekom gradu koji je zapravo baš naš NNS, a zamolili me da iz svog 70+ iskustva i nešto sasvim lično rastolkujem o gradu večne mi mladosti i trenutne starosti. I dok to pišem pobrojim više od petnaest adresa i njima saodnosnih zdanja u kojima sam stanovao u svom gradu.
I gle čuda: sva se ta zdanja još drže uspravno, za razliku od silnih palih žrtava neo-gradnje i polit-izgradnje kojima se ne zna ni broj ni rod, dok im je urbanistički pomoz-bog davno okrenuo leđa.
Prosto da se čovek trgne i glasno raduje. Najbolje – na glasanju.
(Autor je književnik iz Novog Sada)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
