Novi početak ljudskog roda

Međutim, to nije moglo da bude preovlađujuće gledanje pri njihovom izboru jer se ne može primeniti na sve četiri žene. Važnija je činjenica da nijedna od tih žena nije bila Jevrejka. Tako po njima u Isusov rodoslov ulazi svet naroda – očigledno je da je poslan Jevrejima i paganima. Rodoslov završava jednom ženom: Marijom, koja je, zaista, novi početak i relativizuje čitav rodoslov. Ono je kroz generacije išlo napred po šemi: „Avram rodi Isaka…“. Ipak, na kraju stoji nešto drugo. Kada je reč o Isusu, više se ne govori o rađanju, nego se kaže: „A Jakov rodi Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus zvani Hristos“ (Mt 1,16). U pripovesti o Isusovom rođenju koja zatim sledi, Matej nam kaže da Josif nije bio Isusov otac i da je Mariju želeo tajno da otpusti zbog navodne preljube. Tada mu je rečeno: „ …jer ono što se u njoj začelo od Duha je Svetoga“ (Mt 1,20). Ta poslednja rečenica preokreće čitav rodoslov. Marija je novi početak. Njeno dete ne potiče od muškarca, nego je novo stvorenje začeto po Duhu svetom. Rodoslov ostaje važan: Josif je legitimno Isusov otac. Po njemu, Isus na osnovu zakona „pravovaljano“ pripada Davidovom plemenu. Ipak, on dolazi sa druge strane, „odozgo“ – od samog Boga. S tajnom „odakle“, dvostrukog porekla, srećemo se konkretno: njegovo poreklo se može objasniti, a ipak je tajna. Samo je Bog, u smislu istine, njegov „Otac“. Rodoslov muškaraca ima svoju važnost u odnosu na istoriju sveta. Bez obzira na sve, na kraju je Marija, ponizna devica iz Nazareta, ona u kojoj se događa novi početak, u kojoj iznova započinje ljudski rod (…)

Naravno, uvek ostaje istinita i reč koju je Isus rekao Pilatu: „Carstvo moje nije od ovoga svijeta“ (Jn 18,36). Ponekad, u istorijskom toku, moćnici ovog sveta ga prisvoje i baš tada ono je u opasnosti. Oni žele svoju moć povezati s Isusovom moći i upravo tada izobličuju njegovo kraljevstvo, ugrožavaju ga ili je izloženo stalnom progonstvu vladara koji ne trpe neko drugo kraljevstvo i žele ukloniti kralja bez moći, čije se misteriozne moći ipak boje. Ali „njegovom carstvu nema kraja“. To drugačije carstvo nije izgrađeno na svetovnoj moći, nego se temelji jedino na veri i ljubavi. Ono je velika snaga nade u svetu za koji se često čini da ga je Bog napustio. Carstvo Davidovog sina Isusa ne poznaje kraj jer u njemu vlada sam Bog, jer u njemu u ovaj svet dolazi Božje kraljevstvo. Obećanje koje je Gavrilo saopštio devici Mariji istinito je. Ono se, uvek iznova, ispunjava (…)

„I kad ondje bijahu, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca, i povi ga, i položi ga u jasle; jer im ne bijaše mjesta u gostionici“ (Lk 2, 6-7). Započnimo svoje tumačenje poslednjim rečima ovog citata: za njih nije bilo mesta u gostionici. Verničko tumačenje tih reči je u tome našlo unutrašnju paralelu s dubokoumnim rečima Jovanovim: „Svojima dođe, i svoji ga ne primiše“ (Jn 1,11). Za Spasioca sveta, za onoga radi koga je sve stvoreno tu nema mesta. „Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a sin čovečji nema gde glave zakloniti“ (Mt 8,20). Onaj koji je raspet izvan grada, izvan grada je i došao na svet. To nas može navesti na razmišljanje, ukazati na preokret vrednosti koji je prisutan u liku Isusa Hrista, u njegovoj poruci. Od rođenja on ne pripada u okruženje onoga što je svetu važno i ima moć. Ipak, upravo se taj mali i nemoćni čovek objavljuje kao istinski moćni, kao onaj o kome, na kraju, sve zavisi. Postati hrišćanin znači izaći iz onoga što svi misle i žele, napustiti vladajuća merila, kako bi pronašli svetlost istine svog postojanja i s tom svetlošću našli pravi put. Marija je svoje novorođeno dete položila u jasle (up. Lk 2,7). Iz toga se s pravom zaključivalo da je Isus rođen u štali, u negostoljubivom, moglo bi se reći i nedostojnom prostoru, koji je, ipak, pružao potrebnu intimnost za sveti događaj. U okolini Vitlejema od davnina se pećine koriste kao štale. Još kod Justina Mučenika (oko 165.) i Origena (oko 254.) nalazimo na predaju da je mesto Isusovog rođenja bila pećina koju su pokazali hrišćani u Palestini. To što je Rim nakon proterivanja Jevreja i Svete zemlje u 2. veku pećinu pretvorio u mesto kulta Tamuza – Adonisa, nameravajući da potisne hrišćansku spomen, potvrđuje starost tog mesta kulta i pokazuje koliko su ga Rimljani smatrali važnim. Lokalne predaje su ponekad pouzdaniji izvor od pisanih beležaka. Zato se vitlejemskoj lokalnoj predaji, na koju se poziva i bazilika Rođenja Isusovog, može dati velika doza verodostojnosti (…)

Zvezda je u Jerusalimu očigledno bila zašla. Nakon susreta mudraca s rečju Pisma zvezda im ponovo sjaji. Stvorenje, u tumačenju Pisma, ponovo govori čoveku. Matej poseže za superlativima da opiše reakciju mudraca: „A kad vidješe zvijezdu, obradovaše se veoma velikom radosti“ (2,10). To je radost čoveka kojega Božja svetlost pogađa u srce i koji može da vidi da se njegova nada obistinjuje – radost onoga koji je našao i koji je nađen.“ I ušavši u kuću, vidješe dijete sa Marijom materom njegovom, i padoše i pokloniše mu se“ (Mt 2,11). U ovoj rečenici upadljivo je da u njoj nedostaje sveti Josif, iz čije perspektive je Matej napisao svoju pripovest o detinjstvu. Za vreme poklona pored Isusa susrećemo samo „Mariju, mater njegovu“. Potpuno uverljivo objašnjenje za to do sada nisam našao. Postoji ovo ili ono starozavetno mesto na kome se kraljevskoj majci pripisuje posebno značenje (npr. Jr 13,18). Ali to sigurno nije dovoljno. Mudraci pred kraljevskim Detetom čine proskuinesis: oni su priznanje kraljevskog dostojanstva Onoga kome se prinose. Zlato i tamjan spominju se i u Is 60,6 kao darovi počasti koje će narodi prinositi Bogu Izrailjovu. Crkvena predaja je smatrala da tri dana predstavljaju tri vida Hristove tajne: zlato upućuje na Isusovo kraljevanje, tamjan na Božje sinovstvo, smirna na tajnu njegove muke.

U Jovanovom jevanđelju smirna se zaista pojavljuje nakon Isusove smrti. Evanđelista nam pripoveda da je Nikodem za pomazanje Isusovog mrtvog tela među ostalim spremio i smirnu (up. Jn 19,39). Tako se pomoću smirne tajna krsta ponovo povezuje s Isusovim kraljevanjem i tajanstveno se nagoveštava već u poklonu mudraca. Pomazanje je pokušaj opiranja smrti koja tek u raspadanju dobija svoju konačnost. Kada su žene na vaskrsno jutro došle na grob da izvrše pomazanje koje se zbog nadolazeće svetkovine nisu mogle da obave u večer raspinjanja, Isus je već bio vaskrsnuo. Više nije bila potrebna smirna kao sredstvo protiv smrti jer je Božji život pobedio smrt.

Odlomak iz poslednje knjige Pape Benedikta XVI „Detinjstvo Isusovo“, koja će se u Beogradu pojaviti naredne sedmice

Mirko Đorđević: Papinstvo na raskršću

Ostavka pape Benedikta XVI sigurno je senzacija prvog reda i sada svi traže takav presedan u istoriji. O jednom smo pisali u knjizi Sjaj i beda utopije naime, o papi Celestinu V i njegovom udesu na samom papskom prestolu. U mutnim vremenima krvavih borbi za vlast između klanova Orsini i Kolona krajem XIII veka zbor kardinala je doneo jednu odluku – pošli su da traže pustinjaka Petra, čoveka bez mane, koji je živeo u nekom skitu. On je prihvatio stolicu Svetoga Petra i dojahao je na magarcu u Rim – to se zove „čudo u Peruđi“. Ubrzo, kada je novopostavljeni papa video kakvo je stanje u Crkvi, podneo je ostavku. To je bio prvi papa disident, a o tome je Ignacio Silone, hrišćanin i komunista, napisao divnu knjigu u vreme kada se u Moskvi održavao XX kongres KP SSSR. Posle Celestina V, početkom XIV veka, imamo još jednog papu koji podnosi ostavku, ali njegovi razlozi nisu bitni za ovu priču.

Današnja ostavka pape Benedikta XVI je lični čin, ali i papski čin i nesumnjivo hrabar čin, on ga je odmerio na terazijama savesti i „pred Bogom“ i ujedno je zatražio i oproštaj. Bilo kako bilo, papa odlazi, godine i zdravlje su siguran razlog, ali suština je u nečem drugom. Za osam godina svoga pontifikata on se suočavao sa mnogim izazovima, ali je pred nekima i zastajao. Konzervativno krilo u episkopatu, na najširem ekumenskom prostoru prigovara mu da je isuviše brzo išao crtom koju je utisnuo Drugi vatikanski koncil, odnosno na putu aggornamenta, dok mu liberalno krilo prigovara da je ostao konzervativan i da nije povukao prave poteze. Njegov takmac, tibingenski profesor Hans Küng, jedan od najvećih živih teologa – ali ne i takmac u borbi za papski presto, u svojim Memoarima objavljenim 2007. (dostupni su već na mnogim evropskim jezicima) iznosi argumente koji najbolje objašnjavaju ovu promenu na prestolu Svetog Petra. Sam Küng je u čuvenom časopisu Conturen ponudio sledeće teze: Katolička crkva je ostala i u XX veku nereformisana, odnosno onakva kakvom je ustanovljena njena struktura još u XI veku. Glavni problem po Küngu je pretenzija Crkve da i dalje „nudi jedinu, punu i poslednju istinu“. Vatikan je dvorska država koju Küng poredi sa staljinizmom u sovjetskom sistemu. Mora se tražiti novi model papinstva koji bi bio suprotan ovom dosadašnjem. Crkva se mora okrenuti znacima vremena i kritičko-naučnoj egzegezi i osloboditi mitologije, recimo, tvrdnje o biološkom rođenju od Device. Küng ide tako daleko u svom rezimeu da se pita „nema li ipak u starom Luterovom prigovoru da je papa antihrist, nečeg istinitog“. Pape i dalje smatraju da je katolička crkva jedina u posedu pune istine, a da su ostale crkve drugog reda – u dokumentu recimo Dominus Jesus. Mora se crkva suočiti sa imperativima koje je donelo doba prosvetiteljstva i moderne nauke. „Kada bismo imali papu koji bi bio ravan Jovanu XXIII, sve bi bilo drugačije, i crkva bi bila na putu pravih reformi“, naglašava Hans Küng.

Ako ove teze Hansa Künga deluju prestrogo, valja imati na umu da jedna vrsta polemike između Benedikta XVI i Künga traje godinama knjigom na knjigu – a to su debeli tomovi. Da li će biti nađen novi model papinstva, možda je rano govoriti, ali negde u mreži ovih polemika i eklezioloških raspri valja tražiti neke razloge odlaska Benedikta XVI sa stolice Svetog Petra i moguće nove puteve hrišćanstva u trećem milenijumu.