Novi Sad: Održana tribina „Ilija Garašanin – junak moderne srpske državnosti“

Ilija Garašanin (1812–1874), državnik, ministar unutrašnjih i inostranih dela i predsednik vlade, bio je sin Milutina Savića, imućnog trgovca. Iliju je 1837. godine knez Miloš Obrenović uzeo u državnu službu i postavio ga za carinika, najpre u selu Višnjici, a kasnije u Beogradu. Pošto je uveo regularnu vojsku, knez je Garašanina, tada dvadesetpetogodišnjaka, postavio za starešinu i državnog savetnika.

– Već 1838. godine Garašanin po sopstvenoj ideji, a uz Miloševu podršku, sprovodi reformu oružanih snaga i odvaja vojsku od policije. Karijera mu ide uzlaznom putanjom i od njega se očekuje da izraste u velikog državnika – naveo je Graovac u uvodnom delu tribine.

Bilo je to vreme turbulentnih političkih prilika u Srbiji u kojoj se vremenom stvorila izuzetno jaka opozicija knezu Milošu i njegovoj apsolutističkoj vladavini. Tu grupu, poznatu pod imenom „ustavobranitelji“, predvodili su najugledniji Srbi tog vremena, učesnici Prvog i Drugog ustanka koji su bili nezadovoljni Miloševim monopolima na so i na izvoz svinja na osnovu kojih se obogatio.

Ustavobranitelje su predvodili  Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić, a uz njih se našao i Milutin Garašanin sa svojim sinom Ilijom. Uvedeno je svojevrsno dvovlašće u Srbiji. Miloša je ograničavao novoosnovani savet i on nije želeo dalje da vlada pa je napustio Srbiju. Nasledio ga je njegov bolešljivi sin Milan, koji se na prestolu nije dugo zadržao, te ga je nasledio mlađi Milošev sin Mihailo.

Garašanin je ubrzo postao ministar unutrašnjih poslova. Aleksandar Karađorđević je tada tridesetjednogodišnjem Garašaninu nudio da istovremeno bude predsednik vlade i ministar inostranih poslova, ali je on odbio tvrdeći da je još mlad za takve odgovorne funkcije. Zapravo, lukavo je procenio da je unosnije ostati na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova u čijem sastavu su bili: kancelarije za vojsku i policiju, privreda, zdravstvo i saobraćaj. Preko tog ministarstva on je potpuno mogao da  kontroliše državu.

Garašanin je na spoljnopolitičkom planu smatrao da Srbija treba da se vodi svojim interesima u odnosu sa velikim silama, da ne postoje večni prijatelji i saveznici. Tu politiku sprovodio je do 1853. godine, kada je postavljen na upražnjeno mesto predsednika srpske vlade. Smenjen je ubrzo na pritisak Rusije, koja je krenula u obračun sa Osmanskim carstvom i nije želela Garašanina koji je u tom trenutku sudbinu Srbije bio vezao za Francusku.

Prilikom Mihailove pogibije 1868. godine, zahvaljujući Garašaninovoj prisebnosti, odmah su preduzete mere za održanje reda i mira, ali njegovi oponenti proglasili su Milana Obrenovića za vladara Srbije. Poslednje godine svog života Garašanin je proveo udaljen od politike i razočaran, jer je bila zamrla borba na nacionalnom oslobođenju.