Novi ustav nije usklađen sa stvarnim stanjem

a. Amandmanom se od Srbije traži da u brizi za ove spomenike „sarađuje s Uneskovim programima, s Misijom UN na Kosovu i s privremenim institucijama samouprave na Kosovu“.
26. jul 2006. Smatrao sam, kao nekadašnji član ovog Komiteta, da upis četiri ključna istorijska spomenika na KIM u Spisak spomenika svetske baštine, pruža Srbiji mogućnosti koje dosad nije imala. Prvo, država Srbija ih je predložila i kao takvi upisani su u Svetsku baštinu; tu odluku nikakva druga ne može da promeni. Drugo, Komitet „poziva državu članicu“ da deluje u preduzimanju veoma konkretnih mera (s drugima) i, po odluci Komiteta, ona je nosilac inicijative. Treće, ovi spomenici upisom u Svetsku baštinu stiču specifičan status; naime, upisom spomenika država predlagač prenosi deo suvereniteta nad svojim spomenicima na Komitet Uneska. Tu sam vidio i osnovu da Vlada Srbije zahteva eksteritorijalizaciju ova četiri spomenika. Odlučio sam da predložim da Vlada donese odluku kojom će potvrditi svoju nadležnost i specifičnu odgovornost za ova četiri spomenika. Imao sam iscrpan razgovor sa Sandom Rašković Ivić, predsednicom KC. Inicijativu je prihvatila. Na osnovu odluke i preporuka Komiteta napisao sam nacrt Odluke Vlade Srbije i uputio ga na pravno usklađivanje A. Fulgosi, koordinatoru za baštinu u KC.
9-10. septembar 2006. Od aprila do 9. septembra pregovarali su timovi srpske i albanske strane tokom devet „rundi“, kako su simbolično nazvani. Posle prvih izjava u kojima je svaka od delegacija saopštavala o svom uspehu u pregovorima, situacija je postala jasnija. Karakteristična je bila izjava Alberta Roana, Ahtisarijevog zamenika, koji je izjavio da je sasvim moguće da Beograd i Priština ne postignu sporazum o decentralizaciji vlasti. „Ne verujem da ćemo naći kompromis prihvatljiv za obe strane. Mi možemo definisati sporazum za koji verujemo da je razuman i koji će biti na sredini između pozicija dve strane… Ako imaju razumne predloge to će biti u redu. Ako to ne bude slučaj, onda ćemo morati da zaključimo da u toj oblasti nema sporazuma.“ Roan nije krio utisak da i srpski i albanski pregovarači decentralizaciju vide isključivo kroz prizmu konačnog statusa. Dominirali su pregovori oko formiranja novih srpskih opština, njihovog broja i principa na kojima bi opštine trebalo da budu formirane; međutim stavovi strana su se suštinski razilazili. Pregovori o ekonomskim pitanjima završeni su bez rezultata. U razgovorima o srpskim verskim i kulturnim spomenicima ostvaren je ograničen napredak oko broja i veličine zaštitnih zona. Srpska strana insistirala je na povezanosti zaštitnih zona s opštinama u kojima Srbi čine većinu, što je odbrana stava KC da baštinu uspešno mogu čuvati samo njeni baštinici; albanski predstavnici smatraju da je povezivanje baštine s decentralizacijom vlasti njena politizacija, jer je sva baština na Kosovu kosovska; srpska strana, prema javnim glasilima, ne poziva se na Hašku konvenciju.
30. septembar 2006. Skupština je jedinstveno izglasala novi ustav. Preambula novog ustava sadrži stav da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite sve interese Srbije na Kosovu i Metohiji“. Istovremeno, Skupština je donela Odluku o raspisivanju referenduma radi potvrđivanja ustava.
Političke stranke dale su izuzetan značaj hitnom usvajanju ustava. Međutim, njegov praktični značaj nije izvestan. Jedan od osnovnih principa na kojima se zasniva (svaki) ustav jeste usklađenost između normativnog u ustavu i stvarnog u državi. Ako postoji neusklađenost normativnog i stvarnog, ustav ne obezbeđuje sprovođenje ustavnih odredaba – što mu je intencija. Ako se u ustavu utvrđuje da je „Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije“, a Kumanovskim sporazumom je amputirana, tada ova odredba više odgovara Srbiji prošlosti, nego njenoj budućnosti. Države ne brane ustavom svoje granice. One se utvrđuju međunarodnim, odnosno mirovnim ugovorima.
Ako je Srbija odlučna da uđe u Evropsku uniju nije nepoznato da se u EU ne može uneti teritorijalni problem, što je razumljivo. Nerešeni status KIM je teritorijalni problem. Nije moguće da predsednik i premijer ne znaju za ovaj uslov.