Novica Milić: Ljudi najbrže prodaju slobodu za hleb

Ogled o demokratiji (Akademske knjiga). Nagrađeno delo prikazuje istoriju vrednosti demokratije od antičke Grčke do danas, i uz mnoštvo primera upućuje na ozbiljna razmišljanja o tome šta je do tih vrednosti danas ostalo.

Milić (1956) je, pre izvesnog vremena objavio još dve knjige: Postestetika – moć i savremena umetnost, i Haosmos Basara – razmišljanja uz jednu književnost (Factum).

* Demokratija ima četiri nepromenljive vrednosti?

– Ima ih zapravo pet: jednakost političkih prava odnosno jednakost pred zakonom, smenjivost vlasti izborima i osvojenom većinom, delatna odgovornost vlasti a i građana, i javnost koja je konstitutivna za zajednicu tako da ona donosi odluke o sebi. Sve to ide uz slobodu da se upravlja vlastitim životom, u antici uglavnom kolektivnu, u novije doba i pojedinačnu. Na sve te aksiome demokratije, moderno doba dodaje i velike mehanizme reprezentovanja, političkog predstavljanja u raznim vidovima.

* Odgovornost je deo demokratije i „odozdo“ i „odozgo“. Smeju li se porediti po važnosti?

– Grubo rečeno, moralna odgovornost je okrenuta sebi i užem krugu porodice, prijatelja, znanaca, dok je politička odgovornost ona za ostale, sve druge, one koje i ne poznajemo. Demokratska odgovornost je i gore i dole, ali ona nije samo u snošenju konsekvenci za neko delanje, ona je najpre traženje odgovora na otvorena pitanja, rešenja za zajednicu, a pitanja i teškoće se ponavljaju. Valjano je da se moral i politika ne sukobljavaju, ali su to dva polja za koja važe različita merila. Zajednica, oni odozdo itekako su odgovorni ako dopuste da im vlast, oni odozgo, oduzme ili redukuje prava i slobode. Svaka vlast, teži uvećanju moći, na zajednici je da vrati moć sebi jer joj izvorno i pripada.

* Koji su otvoreni problemi demokratije danas?

– Svet se nalazi u periodu globalne transformacije usled novih tehnologija, prelaska sa geopolitike na hronopolitiku gde su prostorne distance relativne a glavni resurs tiče se vremena, brzine ekonomsko-finansijskih i informacijskih tokova, uz velike promene u mentalitetima koje su ponovo postale mase za kontrolu i upravljanje. Marketing je za politiku postao važniji od prava i sloboda, svetom vladaju klovnovi. Ekologija nas sve češće baca pred opšte boleštine, planeta se buni protiv ljudskog soja koji je nemilice zagađuje. Demokratija je komplikovan poredak, i države – koje nikad nisu demokratske po sebi, one su demokratske samo u meri u kojoj ih zajednice mogu prinuditi da budu takve – koriste opšti metež da ojačaju, naročito u odnosu na pojedinca.

* Da li treba dati prednost demokratiji ili ekonomiji?

– Većina će dati prednost ekonomiji, to jest tzv. životnom standardu, smećući s uma da je za uspešnu ekonomiju i te kako važan politički poredak prava, odgovornosti, javnosti. Ljudi najbrže prodaju slobodu za hleb. Kad se ravnoteže pomere ka polu ekonomije, a zaborave demokratske vrednosti – jer je demokratija iznad svega skup vrednosti do kojih ljudi drže ili ne drže – tada se nude ekstremna rešenja. Recimo, današnji marksizam – govorim o zapadnom svetu, ovde su to samo odjeci – po pravilu je retardirana marksomanija i akademski kvaziradikalizam. Opisi ekonomije kapitala kod Marksa i Engelsa su oni s kraja 18. veka, i već za svoju savremenost te analize bile su zastarele. Ekonomija kapitala je kompleksna, i crno-bela slika marksista deluje zavodljivo mladićima i devojkama, ali je izrazito iskrivljena. Francuski marksisti još plaćaju dug maoizmu od pre pola stoleća, angloameričke univerzitetlije pričaju uglavnom isto, južnoamerički tropski marksisti odavno su prešli svoj zenit. No, marksomanija još uvek dominira idejama levice, i to je najpogubnije, jer zauzima jedan prostor – prostor levice – koji bi morao biti daleko inventivniji, lucidniji, ukoliko levica, načelno reformska, hoće da ima upliva na današnje vreme. Ideje tzv. socijalne pravde ili redistribucije bogatstva su uostalom mnogo starije od Marksa. Demokratija je tu lek, a ne radikalizam istorijski propalih ideologija. Ni levih, ni desnih.

* Ako smo na kraju „liberalne demokratije“, kako zamišljate „demokratiju u dolasku“?

– Demokratija je uvek liberalna ukoliko je poredak prava i sloboda. To što se tako nazivalo, danas je u odlasku. Demokratija je, u svakom času, u odlasku ako prenebregne vrednosti koje je čine. Ali je, u svakom času, u dolasku ako te vrednosti ističe i ostvaruje. Demokratija nije utopija, već se najviše tiče sadašnjosti. Ona je pogled na politiku odozdo, tamo gde oni gore – vlast kao monopol moći, sve do sile – potiskuju naša prava i slobode. Ona bi dolazila onda kad ljudi preuzmu odgovornost za svoju sredinu, za sebe. Na primer, zašto bi država, u liku centralne vlade ili gradskih organa vlasti, odlučivala o stambenom bloku u kojem živim? Decentralizacije i lokalni konkretni angažmani su uvek početak demokratije. Nju nam neće doneti stranke jer su one aparati za osvajanje vlasti. Moć je sloboda da konkretna zajednica – blok, opština, ljudi odozdo, zajednica uža, pa onda šira – odlučuje o svom životu.

* Ne tako davno izjavili ste da se politika uči čitajući političku istoriju i političku misao. „Nemojte biti poput naših političara ‘barbarogenija’ koji sve znaju, jer su tako uobrazili. Tu su većinom neznalice i barabe“, rekli ste. Mislite li da će ih vaša knjiga osvestiti?

– Neće, njih ne zanimaju knjige. Sve je to za njih teorija. Uostalom, najveći broj naših političara, a i intelektualaca, samo površno, na ustima se poziva na demokratiju, jedva da zna šta je to. Srbija demokratiju nije imala, nijednom, iako je bilo pokušaja u tom pravcu. To iskustvo nam je najvećma strano.

* Šta im zamerate?

– Najviše lošu političku obrazovanost upravo kad je reč o demokratiji. Uprkos tolikoj evropskoj političkoj teoriji i istoriji, njihovo znanje o demokratiji se najčešće svodi na ono što su napabirčili iz medija i površne publicistike. Ako su i pročitali nešto ozbiljnije o politici, razumeli su malo, a još manje promislili. Uz tu ignoranciju, ide, kako je često slučaj, i arogancija: naši su političari lideri, sujeta im je jača od pameti, sa autoritarnom potkom koja je inače matrica balkanskog mentaliteta. Zato uz blage varijacije svi toliko liče jedni na druge, i zato su skoro svi odreda demokratski beskorisni. Intelektualci, pak, brkaju moralna i politička merila, a to je kao da nogomet posmatramo pravilima rukometa. Većina su moralne gromade, a kad dobiju vlast ili kao ministri ili savetnici, njihov se moralizam brzo raspadne kao mehur od sapunice: lični ego je prenaglašen, što odaje jedva potisnut kompleks inferiornosti. Vrtimo se u krugu od neznanja ili površnih klišea do sujeta promašenih likova, od kurte do murte, već puna dva veka. Uz neobrazovanost elite ide i ogromna, masovna politička nepismenost građana. Tu pomaže samo obrazovanje čitanjem i razmišljanjem.

* Može li se reći da je današnja politika većinom iracionalna?

– Zapravo i ne. Ona je racionalna, tu takođe postoji racio, ali ne više ili ne samo više onaj iz antike ili modernosti. Moja knjiga je i prikriven dijalog s Veberom, recimo, njegovom koncepcijom tzv. racionalne države. Ali već kod Vebera imamo više režima racionalnosti, legitimisanja vlasti harizmom, ili ideologijama kao grupnim afektima, ili partijskim aparatima, ili administracijom (birokratijom). Čak je i njegova definicija države kao legitimnog monopola prisile odlična, ali kao problemska: država se tu javlja kao monopolisanje legitimne sile, ali odmah uz to Veber dodaje – to jest sile koja se smatra za legitimnu. Ovo smatra se se previđa, jer to smatra se može biti i tzv. iracionalno. A iracionalno je najčešće ono čemu još nismo otkrili logiku, odnosno racionalnost. Afekti imaju i te kako svoje logike, svoj racio, a ne samo metrike interesa. Uopšte, u knjizi je malo, skoro nimalo reči o savremenoj nemačkoj političkoj misli, uglavnom se tu bavim Francuzima, iako Nemci imaju možda najrazvijeniju političku teoriju demokratije; ali kako je ona normativistički usmerena, moj dijalog s tom mišlju je ostao prikriven, ne možete o svemu u knjizi, čak ni vlastitoj, naročito vlastitoj, jer ona ima svoje ritmove, prednje planove i pozadine, pa je mnogo toga moralo ostati samo implicirano.