Novica Veličković: Crno-bela ikona

Rođeni Zemunac bavio se prvo karateom, a onda je u blizini otvorena škola košarke. Po sopstvenim rečima, tada nije znao ni pravila, ali je odlučio da proba i ubrzo mu je taj sport postao život. Dao mu je Novica baš sve što je mogao, a utisak je da mu je košarka ostala i pomalo dužna.

Verovatno bi njegova karijera bila još berićetnija da ga povrede nisu omele u nekim ključnim trenucima. Kada je u junu 2009. potpisao dvogodišnji ugovor sa Real Madridom, sa nepune 23 godine, bio je možda i najbolji krilni centar u Evropi, ali svakako najperspektivniji. Najpre je to bilo prilagođavanje na Etorea Mesinu i manja minutaža od one na koju je navikao, a onda su počeli problemi sa povredama. Manji, veći, pa operacija i to je bila kočnica u uzlaznoj liniji, isto ubrzanje kao pre nije bilo moguće.

Imaće Veličković u tom smislu i za čim da žali, ali će srećom imati i čega lepog da se seća. Za prvi tim Partizana zaigrao je u sezoni 2004/05, kad je imao 18 godina i odmah osvojio titulu. Veliki uticaj na njegov napredak imao je trener Duško Vujošević. Za crno-bele je igrao u dva navrata, i osvojio pet titula državnog prvaka, tri titule Jadranske lige, pet trofeja Kupa Radivoja Koraća. Sa Realom je osvojio Kup Kralja, igrao je još za Bamberg i Trabzonspor, i u dva navrata za Megu.

Bio je član i kadetskih i juniorskih selekcija, a sa seniorskom reprezentacijom Srbije je osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu 2009. u Poljskoj, igrao je i na Evropskom prvenstvu 2007. u Španiji kao i na Svetskom prvenstvu 2010. u Turskoj. Vredi pomenuti da se prijavio za NBA draft 2008, ali nije izabran, da bi u nastavku sezone u Evroligi dobio nagradu “Zvezda u usponu”.

Veličković je ipak košarkaš kome rezultati nisu i ključni deo biografije. Njegov odnos prema igri, uvek maksimalna motivisanost, zarazna energija, harizma, fanatična borbenost, odlike su koje su izazivale obožavanje od navijača njegovog kluba, ali i poštovanje rivala, i na parketu, i na tribinama. Beskompromisan na terenu gde ni sebe najmanje ne štedi, uvek je bio sportsmen, korektan prema protivniku. U bezbroj navrata je i samoinicijativno uzimao mikrofon od oficijelnih spikera i apelovao na navijače da navijaju bez uvreda.

Nekima je smetalo njegovo busanje u grudi posle uspešnih akcija, ali to je bio deo njega na terenu. Emocija i eksplozija.