Novica Veličković: “Ubica” dečijeg lica

Novica Veličković odigrao je preksinoć oproštajnu utakmicu, više od 15 hiljada ljudi došlo je u beogradsku Arenu da pozdravi košarkaša koji je uvek, na svakoj utakmici, svakom treningu, davao sve od sebe.

Postao i ostao legenda Partizana, ne samo zato što je za ukupno 10 sezona odigrao rekordnih 509 utakmica u crno-belom dresu i osvojio 13 trofeja, ne samo zato što nije razlikovao utakmice u „srpskoj“ i Evroligi, niti baš zbog toga što je i pre nego što je postao igrač, bio veliki navijač crno-belih.

Pre i posle svega, živa ikona Partizana postao je zato što je bio poseban. I u pobedi i u porazu.

Navijači su mu dali nadimak “ubica”, i tu se najbolje može videti slojevitost srpskog jezika.

Veličković je tokom čitave karijere bio ikona fer-pleja, kako na parketu, tako i u izjavama, svedočili su o tome i njegovi ljuti rivali na terenu.

Nikad nikoga nije potcenio, uvredio, uvek je apelovao da se sportski navija, da s tribina ne stižu uvrede na bilo čiji račun.

I uvek je, a i kad je bilo najteže, prvi čestitao protivniku. Ali u igri nije imao respekta, pre svega nije štedeo sebe, niti je to dozvoljavao svojim saigračima, primao je i davao udarce, bio je romantični gladijator košarkaških terena.

U svakom trenutku, bio u igri ili na klupi, iz njega je navirala energija i želja, to je bilo to oružje kojim je “ubijao” protivnike.

Navijači večitog rivala, posebno oni “najvatreniji” najviše su mu zamerali “busanje” u grudi, pokret kojim je on proslavljao poene i “dizao” saigrače i publiku.

I vređali su ga, to je ovde nažalost “folklor” a ne sramota, ali na uvrede nikad nije reagovao, nikad nije provocirao, verovatno je i jedini koji je jednom izjavio da “ razume” te što ga vređaju i da je sve to višak adrenalina.

Jedan je od onih za koje se sa sigurnošću može reći da nije dosegao visine koje je mogao, prokletstvo povreda na njemu se baš iskalilo.

Vrlo mlad je postao najperspektivnija “četvorka” u Evropi, proglašen za “Zvezdu u usponu Evrolige”, jedinu dotad koja nije završila u NBA, otišao u Real… Sve je išlo kao san do prve povrede kolena, kako je Novica pričao i ovih dana, da je tad znao, odmah bi “seo”.

Mislio je da je trebalo to do kraja da sanira, ma koliko trajalo, a ne da juri za srcem i željom, pa da ga to posle previše košta.

Ali protiv srca i želje nije mogao ništa, oni su celom karijerom bili glavnica njegovog i ljudskog i košarkaškog DNK.

Vatreni i dobroćudni Zemunac, a na svoj kraj je posebno ponosan, rođen je pre jedva manje od 35 godina, oženjen je i otac dvoje dece.