Novinari mogu mnogo da pomognu

Neposredna je i otvorena osoba. Odskora je u penziji, ostala je upamćena po upečatljivim prilozima u kojima je posvećivala pažnju običnim, malim često zaboravljenim i obespravljenim ljudima. Pokrenula je ili svesrdno pomagala, što još sa velikim zadovoljstvom radi, mnogobrojne humanitarne akcije.

* Koliko se televizija promenila od vremena kada ste počeli do trenutka kada ste s nje otišli?

– Mislim da se nije promenila. Televizija kao javni servis uvek je štitila one koji su na vlasti. Nekada je to činila u većoj, a nekada u manjoj meri. Nekada ste morali da puštate dugačka saopštenja od dva metra, sad vidim da su im saopštenja vrlo kratka. Nekada ste vesti morali da počnete sa predsednikom ili premijerom, sad premijer može da bude u desetom minutu. Ima glancanja, ali mislim da je suština ostala ista.

Pokrenuli ste mnoge inicijative i humanitarne akcije, vidimo da ih je sve više. Da li televizija može da doprinese pomaganju i širenju dobra među ljudima?

– Može. Ali, sve zavisi od ljudi, zavisi koliko je novinar spreman da se za nešto založi i koliko nešto voli da radi. Televizija će vam dati minutažu, urednik će vam dati prostora, sve ostalo je na novinaru. Recimo, o donorskim karticama sam pričala pre dvadeset godina kada sam je dobila sa VMA, odnosno tražila sam je. Rekli su mi da sam bila jedan od prvih novinara koji ju je dobio. Sada vidim da se o tome sve češće priča i da je to nekako organizovano, što me raduje. Televizija sad radi organizovano. Ranije sam to radila kao pojedinac, svi urednici su mi to dozvoljavali i imali razumevanja, dobijala sam minutažu koja mi je trebala. Humanitarnih akcija je bilo mnogo.

U poslednje vreme videli smo da je bilo mnogo zloupotreba sredstava prikupljenih u humanitarnim akcijama…

– Sećam se slučaja devojčice Tijane Ognjanović, o čemu se mnogo pisalo i pričalo. U pomaganju je učestvovao i program za dijasporu RTS-a. Posle toga sam se osećala jako loše, osetite mučninu i gorčinu. Ne mogu da shvatim sve te zloupotrebe koje iz dubine duše osuđujem. Ne mogu da shvatim kako ljudi koji to rade mogu da žive u miru sa svojom savešću. To je mnogo više od krađe. Ali, takve stvari ne treba da vas obeshrabre ako želite da pomažete. Ima mnogo dobrih ljudi koji to rade u tišini, pomažu a da se za to i ne zna. Mislim da mi novinari možemo i treba da pokrećemo humanitarne akcije naprosto zato što ćemo mi mnogo brže zbog prirode posla kojim se bavimo doći do ljudi koji mogu i hoće da pomognu. U tom smislu treba da koristimo uticaj koji kao profesija imamo u društvu.

Akcija „Čep za hendikep“ koja je postala veoma popularna i još traje bila je vaša ideja?

– Ne. Nije. Akciju je pokrenulo Udruženje paraplegičara Banata. Zoran Martinov iz Udruženja paraplegičara Banata je na internetu video nekog momka koji to radi u Turskoj i tako je sve počelo. Onda je to krenulo kao lavina, uvek je tako kad se nešto prvo vidi na televiziji. Tu se vidi koliko je neverovatno velika moć televizije. Tako je počeo i „Čep za hendikep“. Napravila sam jednu reportažu, povezala sam se sa kolegama sa radija, postavila sam kutije na RTS, otišla na Palilulsku pijacu, pa redom i svi su pristali, kutije su tu i dan-danas, čepovi se redovno skupljaju, recikliraju…

Kakvi su rezultati te akcije?

 – Za četiri pune godine koliko akcija traje kupljena su 53 ortopedska pomagala i to 35 invalidskih kolica, osam hodalica, tri Scalamobil uspinjača uz stepenice, šest pari štaka, jedna dizalica za transfer osoba sa invaliditetom.

Da li biste izdvojili još neke akcije?

 – Bilo ih je zaista mnogo, ne mogu svih da se setim, nekoga ću možda u nabrajanju nenamerno i zaboraviti. Ali, od obilnijih akcija bila je tu suradnja sa NURDOR-om, odnosno s Nacionalnim udruženjem roditelja dece obolele od raka. Opremili smo zahvaljujući brojnim sponzorima kuću za decu oboljelu od raka koja na hemoterapiju dolaze iz unutrašnjosti a nemaju gde ovde da odsednu. Kuća je opremljena od poda do plafona, bila je velika akcija i radili smo je dok sam bila u programu za dijasporu. Vrlo je interesantno da čim kažete da ste novinar svi hoće da pomognu. Jedna firma je dala dušeke za decu – velike i male. Deca teško podnose hemoterapiju i često povraćaju, druga firma je dala erkondišn. Pa se pokvarila i mašina za pranje veša pa smo morali i to nabavljamo, jer mame moraju odmah da operu ono što je dete nosilo na hemoterapiji, pa je trebala vagica za lekove jer uvek precizno treba odmeriti propisanu dozu. Jedan gospodin je odmah dao vagicu čim sam mu rekla šta nam treba.

Kako reaguju ljudi kad ih zamolite da pomognu drugima?

 – Kada ih kontaktiram, samo kažem jer hoćemo da budemo dobri, ili kad im pišem mejl, pitam ih to isto. Budući da mnogo volim da čitam pamtim važne, lepe i velike misli. Uvek me je vodila jedna misao Fjodora Mihajloviča Dostojevskog koja glasi otprilike ovako: „Niste živeli dok ne učinite nešto za nekoga, a ne očekujete da vam se iko oduži“. Uvek se čovek svojoj sebičnosti skamenjen pita da li sam živ? Pa nisi, ako si skamenjen. Moraš nešto da preduzmeš. Reči koje najviše volim u srpskom jeziku jesu samilost, saosećanje i milosrđe. Te tri reči su najlepše reči u našem jeziku. Radujem se što vidim da sve više ljudi pomaže. Recimo, u Francuskoj ulici u Beogradu nekada je postojala jedina crkvena kuhinja za gladne u Srbiji. Čim sam za to saznala, napravila sam reportažu. Dok sam išla na dogovor za intervju prošla sam pored jedne poslastičarnice, čim je vlasnica čula gde idem, odmah je poslala kolače za te ljude. Oni su tog dana bili srećni. Možda sam dosadna, ali ponavljam nije to radila Lidija Radulović, nego novinarka RTS. Opet kažem – novinari mogu mnogo da pomognu, jer lakše dolaze do ljudi i to rade u javnom interesu.

Naša dijaspora

Radili ste u programu za dijasporu. Većina nas, osim možda ličnih kontakata i veza, nema mnogo dodira s njima. Koliko su oni specifična TV publika?

– Obilazila sam ih. Bila sam u Milanu, Ardinjanu. Bila sam u Sloveniji, gde su vrlo dobro organizovani. Mogu reći da jesu vrlo specifična publika. Jednom rečju, ogorčeni su. Uvek se zove samo da glasaju na Pesmi Evrovizije i da glasaju na izborima, i od njih se izvlači novac. Osećaju se odbačeno i sami vam kažu u lice ‘mi služimo samo za to’. Oni imaju utisak da im matica ne pruža dovoljno, da ih ne štiti i ne misli o njima. Nisam zalazila u to koliko nas gledaju, ali radila sam taj program s ljubavlju kao da je najgledaniji na svetu.