Praktično sam izbačen iz Večernjih novosti. Direktoru i glavnom uredniku (Ratku) Dmitroviću se očigledno nije dopalo što sam u Utisku nedelje izjavio da ću uprkos svemu ostati u Novostima i boriti se protiv mraka i cenzure koju on i njegovi istomišljenici sprovode. Zato me je prebacio u dnevni list Sport, koji je već dva puta zbog njegove nerentabilnosti hteo da ugasi. Koliko znam, od te namere, kao i one da ga proda trećim licima, nije odustao.

Tamo se, inače, ljudi šalju samo po kazni. Na ovaj način je pokazao svim mojim kolegama šta ih čeka ako budu mislili svojom glavom i radili po svojoj savesti. Završiće u Sportu – ovako u razgovoru za Danas Pravo bivši šef deska Novosti Srđan Škoro odgovara na pitanje kakav je sada njegov profesionalni status u redakciji.

Škorina pozicija u redakciji Večernjih novosti zainteresovala je javnost zato što je usledila nakon što je on na dan formiranja Vlade Srbije na RTS kritikovao izbor pojedinih ministara. Usledilo je oštro saopštenje Srpske napredne stranke, a Škoro je prvi urednik koji je objavio da je smenjen zbog svojih političkih stavova otkako je ova stranka došla na vlast pre dve godine.

  • Da li javnost brzo „zaboravi“ novinara nakon njegovih kritičkih istupa, a posledice ostaju?

– U mom slučaju, da zlo bude veće, kazna se sprovodi u uslovima tragičnih poplava koje su zadesile Srbiju, kad je javnost zaokupljena drugim i mnogo važnijim brigama, a pre svega kako spasiti živote i imovinu ljudi. Nemojmo nikad zaboraviti da je Slavko Ćuruvija ubijen upravo za vreme vanrednog stanja, dok su svi gledali kako da prežive NATO bombe. Što se tiče zaborava, ljudi od kojih često najviše s pravom očekujete u ovakvim situacijama gotovo po pravilu razočaraju. S druge strane, osobe od kojih to najmanje očekujete vas jednostavno oduševe svojom podrškom. Ova nametnuta situacija je i veliko preispitivanje, ali i pročišćenje, bar za mene. Iako svaki zaborav ume da zaboli, u mom slučaju nije mnogo bitno da li će me ljudi upamtiti, već da li će znati i umeti da prepoznaju za šta sam se borio. Sudeći po pozitivnim reakcijama desetine hiljada ljudi, oni to jako dobro razumeju.

  • Da li se bojite otkaza? Očekujete li da ćete morati da menjate posao?

– Otkaza se uopšte ne bojim. Ukoliko ne uspemo da se izborimo za to malo parče slobode misli i izražavanja, uskoro ćemo svi dobiti otkaz, ali iz profesije. Jednostavno, ne možemo se više zvati novinarima ukoliko zatvaramo oči nad očiglednom cenzurom, činjenicom da nam profesiju degradiraju neznalice i polupismeni, ili dozvolimo da one kolege koje smognu snage i hrabrosti da progovore udave u tišini… Posao i zanimanje zbog Dmitrovića i njemu sličnih ne pada mi na pamet da menjam.

  • Imate li neku pravnu pomoć? U Udruženju novinara Srbije, recimo?

– Imam i moram da istaknem da se UNS, Udruženje čiji sam član, držalo izuzetno časno, braneći pre svega profesiju i standarde koje ona mora da ispunjava. Problem je što stavovi i saopštenja koja upućuju javnosti, nažalost, nisu obavezujuća za medije, pa se retko čuju na način na koji bi trebalo.

  • Tvrdi se da danas novinari nisu spremni kao u vreme Miloševićeve cenzure da se bore za svoje pravo da budu kritični. Kako to osećate na sopstvenoj koži?

– Razlika je drastična. Tada je bilo kakve-takve alternative i spremnosti da neko ako treba i finansijski podrži drugačije ideje, način razmišljanja i stavove. Zahvaljujući tome, pogrešno smo pomislili da smo se zauvek odbranili od cenzure i partijskog jednoumlja. Dovedeni smo u situaciju da trenutno ne postoji nikakva mogućnost da bilo gde objavite bilo šta što dovodi u sumnju proklamovanu i kako se stalno ističe, većinski izabranu zvaničnu religiju. Stvoren je gotovo robovlasnički odnos u svakom segmentu društva. Svi gledaju svoja posla u nekakvom strahu da ih može svašta zadesiti. Ta pravna i svaka druga nesigurnost se najbolje očitava u medijima, koji gotovo svi liče jedni na druge, sa malo većom ili manjom dozom primitivizma i neznanja koje preovladava. Pred našim očima se odvija nešto što svi jasno vidimo u kom pravcu ide, ali jednostavno ne želimo o tome da govorimo, pišemo, čitamo… Naravno da me to bezrazložno podaništvo vređa kao i svakog vaspitanog i obrazovanog čoveka. Da se pitam svakog dana kako je moguće da smo toliko zalutali i zaćutali. I šta posle toga imamo prava da očekujemo za sebe i svoje najbliže. Više poniženja? Pravih kolega je, nažalost, sve manje. Očigledno smo kao narod predugo sedeli u pogrešnom vozu, za koji nismo imali kartu, stalno se svađajući sa putnicima i kondukterom.

Cenzura nije usamljena pojava

* Verujete li da ćete uspeti da se izborite za svoje pravo da radite svoj posao kako mislite da treba?

– Da ne verujem nikada se ovim poslom ne bih bavio. Kao što su svi građani Srbije trenutno suočeni sa stravičnom katastrofom koja pred našim očima odnosi ljude i njihovu imovinu sticanu godinama, o posledicama, ali i o uzrocima svega što se dogodilo moraće da se progovori kad sve prođe. Na način kako to zaslužuje sam događaj kako bi se sledeći put izbegle žrtve i nepotrebna stradanja. Tako je i sa medijima. Novinari će morati da se konačno izjasne gde, kako i pod kojim uslovima žele da rade. Da jasno kažu da je autocenzura posledica decenijske cenzure, a ne neka usamljena pojava svojstvena samo srpskim novinarima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari