Novinarke koje su odbile da ćute

Svetlana Lukić rekla je da ovo nije prva nagrada koju su dobile u životu, ali je prva nagrada koju su dobile kao žene, a koja je ustanovljena u znak sećanja na hrabru i lepu ženu Maju Maršićević Tasić, od žirija koji čini 17 žena.

– U jednoj od špica koje smo napravile za Peščanik, među najpotresnijim snimcima koji postoje, bar što se mene tiče, jeste snimak iz novembra 1991. godine, na kome gazimo po srušenom Vukovaru i nailazimo na psa koji bez prestanka izbezumljeno laje. U tom momentu Svetlana se okrenula ka psu i kroz plač ga upitala „a šta ti braniš“? Dvadeset i sedam godina posle toga mi smo taj izbezumljeni pas, koji nema odgovor na pitanje šta to brani – rekla je Lukić. Ona je dodala da je 18 godina posle izbora 24. septembra 2000. godine jasno da je poraz kompletan i da smo izgubili sve, čak i onu tekovinu koju smo bili ubeđeni da ne možemo da izgubimo – pravo da slobodno i demokratski biramo svoje političke predstavnike.

– Umesto države dobili smo hordu koju povezuje odanost vođi. U Srbiji nije uspostavljen višepartijski sistem već dvopartijski, partiju onih koji su ushićeni Vučićem i partiju onih koji su njime paralisani. Nije problem samo u tome što je ova vlast organizovana kao mafija koja brani člana svoje familije, već je problem u tome što je stvorena jedna fiktivna realnost koja će jednog dana propasti – kaže Lukić i naglašava da je pitanje šta ćemo tada ugledati kada ta realnost propadne, i da li će ostati neki trag, nešto na čemu će moći ponovo da se gradi.

– Mi svakog dana sa Peščanikom pokušavamo da ostavimo neki trag koji će Srbiju moći da izvede iz ovog košmarnog lavirinta. Stvarnost je varvarska, milioni ljudi u ovoj zemlji prepustili su se kotrljanju prema dnu jer je to lako, dovoljno je samo da se prepustiš gravitaciji. Onaj ko se trudi da bude slobodan neprestano se udara i povređuje u nadi da će zidovi popustiti – navela je Svetlana Lukić.

Svetlana Vuković Mesarović istakla je da će joj tokom zime zbog nagrade biti toplije oko srca u ovoj Vučićevoj Srbiji. Kako je objasnila, ona je na dodeli nagrade bila zadužena za kulturno umetnički deo programa, pa je pročitala pesmu „Kraj i početak“ poljske nobelovke Vislave Šimborske.

Tamara Skroza, predsednica žirija i prošlogodišnja dobitnica nagrade, istakla je da su i ove godine kao i prethodnih, žene branile čast građanske Srbije, one Srbije koja još i uprkos svemu tvrdoglavo insistira na poštovanju ljudskih prava.

– Žene su pre svih branile nezavisnost pravosuđa, ono malo autonomije parlamenta, slobode govora, medija, umetničkog izraza, aktivističkog delovanja – rekla je Skroza i dodala da u trenutku kada je teško biti slobodno ljudsko biće, posebno ženskog pola, čitav niz žena odbio je da ćuti.

– Ovogodišnje dobitnice su radonačelnice ženske borbe i tog ženskog fronta, simboli snage, istrajnosti i nepokolebljivosti. Dve Cece već decenijama pokazuju šta je borba i kako se i po koju cenu osvaja sloboda. I ove godine direktno sukobljene sa pravosuđem koje je podređeno državno političkoj volji, Cece nisu poklekle, kao što nisu poklekle ni prethodnih decenija pred pretnjama i preprekama koje su morale da savladaju kako bi održale svoju misiju – ističe Skroza.AF.

Osporavaju one koji najviše vole ovu zemlju

Srđa Popović, izvršni direktor Centra za nenasilnu komunikaciju (CANVAS) i prijatelj fonda istakao je da je na današnji dan, 24. septembra, pobedila sloboda, i da je putujući sa Majom Tasić imao prilike da, prema njegovim rečima, prisustvuje „osvajanju slobode“. „Dve njene osobine bile su mi fascinantne, spremnost da uči i da ulaže u ljude. Ono što spaja Maju, Zorana i sve dobitnice ove nagrade jeste da su to posebni ljudi koji vole ovu zemlju. Baš su ti koji najviše vole ovu zemlju najviše osporavani – istakao je Popović. Kako je dodao, nama u Srbiji više od demokratskih institucija trebaju čuvari demokratije, a to su „ljudi koje ne možete da uplašite jer se sile ne plaše, ljudi koje ne možete da kupite jer nisu na prodaju, koji svakoga dana rade jer znaju šta vole i u šta veruju“.