Novo doba za Evropsku uniju

Pre tog samita šefovi država članica EU će se sresti u Berlinu, u ponedeljak 9. novembra, na proslavi pada Berlinskog zida, i moći će da nastave razgovore oko budućih čelnika EU.

Evropski parlament bi mogao da glasa već 25. novembra za 26 evropskih komesara ako predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Baroso do tada dobije listu kandidata dogoverenu na Samitu EU. Po Lisabonskom ugovoru dovoljna je relativna većina poslanika Evropskog parlamenta za njihov izbor, a ne apsolutna kao dosad. Nova Evropska komisija bi u svakom slučaju mogla da započne sa radom 1. januara 2010. godine.

Evropska unija ulazi u novo doba ili kako piše belgijski Soar – „budućnost (EU) počinje 1. decembra“, ili italijanska La Stampa – „Potpisom u Pragu rođena nova Evropa“. Nije od najveće važnosti ko će biti izabran na te položaje već što Lisabonskim ugovorom EU dobija stabilne institucije i jasna pravila za upravljanje Unijom, danas sastavljene od 27 članica, uskoro više od trideset. Lisabonski ugovor, koji su neki nazivali i mini-ustav, oslobođen je svih isključivo ustavnih delova – zastava, himna… i ograničava se samo na neophodnu većinu za donošenje odluka, potreban broj glasova članica za veto na pojedinu odluku, sastav Parlamenta EU, Evropske komisije, izbor predsednika… odnosno na upravljanje Unijom. Prema Ugovoru, predsednik zastupa EU i treba da „olakša povezanost i slogu“ država članica. Evropska unija najzad dobija, kako je to slikovito rekao Henri Kisindžer, i broj telefona koji će moći da pozovu strani državnici kako bi rešili neki problem sa EU.

Lisabonski ugovor željno su iščekivale sve članice, jer je upravljanje Unijom od 27 članica, gde se sve odluke donese konsenzusom, bilo vrlo teško. Unija je od odbijanja predloga ustava EU, 2005. na referendumima u Francuskoj i Holandiji, bila u krizi. Novi Ugovor sa nestrpljenjem iščekuju i Hrvatska, najbliža ulasku u EU, kao i druge države zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju, jer bez njega nije bilo moguće dalje proširenje Unije. Međutim, treba reći da će se, stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora, EU još brže razvijati te će državama koje žele da stupe u njene redove biti još teže da je slede, kako bi joj se prilagodile i postale njene punopravne članice. A, nakon učlanjenja, slede novi izazovi: ulazak u Šengen i evrozonu.

Vaclav Klaus, predsednik Češke, iako je ipak na kraju potpisao Ugovor, ostaje veliki gubitnik. Nije shvatio da je vreme za odlaganje davno isteklo. Njegova izjava, nakon potpisivanja, da je „stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora Češka izgubila samostalnost“, pokazuje da se on kao pojedinac stavlja iznad Ustavnog suda Češke, koji je zaključio da Ugovor „nije u suprotnosti sa češkim ustavom“. Ujedno je Klaus ignorisao želju većine građana Češke koji su za Lisabonski sporazum, kao i 500 miliona stanovnika EU koji su sa nestrpljenjem očekivali Lisabonski sporazum. Najzad, opšte je mišljenje da bi Češka dobila izuzeće povraćaja oduzete imovine sudetskim Nemcima 1945, prema Povelji o osnovnim pravima, i bez oduglovačenja sa potpisom, kao što su izuzeća već dobile Poljska ili Irska. Za razliku od Klausa, predsednik Poljske Kačinski je, nakon irskog referenduma, svečano potpisao sporazum i time ojačao pozicije svoje zemlje. I predsednik partije britanskih konzervativaca Dejvid Kameron dobitnik je jer neće morati, ako dođe na vlast posle majskih izbora u Britaniji, da objašnjava biračima zašto ne raspisuje referendum za Lisabonski ugovor kako je obećavao dok je bio u opoziciji.

Prema procenama skoro svih izveštača iz Brisela, budući predsednik EU biće Herman van Rompij, sadašnji predsednik vlade Belgije. Doskorašnji favorit Toni Bler, po svemu sudeći, ispao je iz trke. Nemačka se od početka protivila njegovom izboru, prvenstveno jer je podržavao Buša i njegove ratne operacije u Iraku. Francuski predsednik Sarkozi, u početku zagovornik kandidature Blera, postepeno je odustajao. Pored toga dogovor da predsednik EU bude iz redova evropskih narodnjačkih partija (PPE), a visoki predstavnik za spoljne poslove iz evropskih socijalista (PSE), definitivno je eliminisao Tonija Blera kao mogućeg kandidata, jer je Laburistička stranka, kojoj on pripada, članica evropskih socijalista. Pored Hermana van Rompija, pominje se kao eventualni kandidat i predsednik vlade Luksemburga Žan-Klod Junker. Njemu u prilog ide to što je Luksemburg, kao i Belgija, jedna od država osnivača EU, i što je na čelu kluba šefova država evro-zone. Međutim, njegova zvezda tamni zbog finansijske krize i zbog svrstavanja Luksemburga u poreske rajeve.

Umesto predsednika EU, velika Britanija bi mogla da dobije mesto visokog predstavnika za spoljnu politiku. Mnogi vide na tom mestu sadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova Dejvida Milibanda, iz redova laburista, koji su u grupi evropskih socijalista (PSE), a kojoj, na osnovu dogovora, pripada to mesto.