Novo premeravanje slobode

Sloboda ima za ljude i istovremeno za modernu konstitutivni značaj. No i mimo toga ne može ni princip slobode niti projekt moderne da računa na neograničenu saglasnost. Skeptičari podsećaju na negativne posledice moderne kao i na drugu stranu medalje pojma slobode. Hefe prihvata ovu skepsu ozbiljno i podvrgava modernu novom premeravanju. Sloboda i moderna nisu u ovoj studiji poricane ili branjene, već u izvesnom smislu podvrgnute kritici u Kantovom značenju. Namesto da se prepuste radikalnom pesimizmu ili optimizmu, argumenti „za“ i „protiv“ pronađeni su i odmereni jedan prema drugome: koji potencijal legitimacije sadrži princip slobode i projekt moderne?

Ideja slobode zacelo je najveća atrakcija ljudskog odnosno političkog života. Ipak u toj ideji ima mnogo još neoštrih aspekata i višeznačnog smisla. Najrazličitiji pogledi na svet tu ideju imaju u svome jezgru. Nažalost često je u ime te slobode počinjeno mnogo zverstava ili je ona bila podvrgavana ograničenjima. Već samim tim što je sloboda proglašena za najviše dobro, mislilo se da je sve što njoj služi, dopušteno. Pri takvoj mogućoj konfuziji je sortiranje i napor za razjašnjenjima preko potreban.

U prvom delu reč je o tehnikama i medicini koja predstavlja oslobođenje od prinuda prirode, u drugom se govori o slobodi u privredi i društvu, u trećem o slobodi u nauci i umetnosti, u četvrtom o političkoj i najzad, u petom delu o ličnoj slobodi. Na ovom veoma širokom polju slobode Hefe uspostavlja red na taj način što svakome od ovih aspekta diskurzivno pristupa posredstvom takozvane „judikativne diferencijalne analize“ koju on deklinira od Adama Smita do DŽona Rolsa.

Sistematični dobitak od ove studije možda je u oštroj analizi ambivalentnosti i aporija slobode. Tu kolidiraju slobodno tržište sa interesima građanskog društva, finansijski sektor dopušta sebi slobodu za eskapadama koje mogu ugroziti slobodu odnosno koje mogu imati dubokosežne posledice u oblasti lične slobode. Ovde je reč i o kontroverzno diskutovanom problemu, odnosno opasnosti od „Big Data“. Hefe nema ambicija da bude originalan po svaku cenu, iako je njegov generalni plan – da slobodu naknadno premeri – u osnovi prosvetiteljski poduhvat koji uključuje i samokritiku. Kant je pozivao na oslobođenje iz nezrelosti za koju su ljudi sami krivi, te se i dinamika moderne ne može razumeti bez motora samokritike. Tako Hefe ispituje ne samo pozitivne tekovine slobode, već i imanentne opasnosti i postavlja znakove upozorenja kao na primer u slučaju rastuće nejednakosti, zagađenju životne sredine ili odsustva pravde među generacijama. Sloboda može da funkcioniše uspešno samo uz samoograničenja.

Ovo delo valja razumeti kao prilog filozofskoj antropologiji kao i kritičkoj teoriji moderne, kritičkoj pravnoj teoriji i teoriji demokratije, kao i personalnoj slobodi. Ovo delo je i fascinirajući filozofski „parcours“ kroz različite etape mnogih fenomena i problema, kojima autora suvereno navigira. Hefeove delo bi, da zaključimo, valjalo da što pre nađe put do srpskog izdavača.