Novo rođenje zapadnog centra u Vašingtonu

Samo su svetski ratovi u toj meri dovodili do geopolitičkih pomeranja ovakvog obima i situacije do koje je već dosad doveo ovaj sukob.

Rusija u prvih 100 dana ostvaruje svoje ciljeve, istina sporije nego što se očekivalo, ali korak po korak ide napred. Tvrdi se da je sada u posedu 70 odsto ukupne teritorije Donbasa. Ali i Zapad je u ponečemu nedvosmisleno i jasno bio uspešan. Ovaj sukob mu je došao kao dar s neba kako bi obavio svoju konsolidaciju i kako bi ponovo definisao svoj centar koji je, nakon okončanja Hladnog rata, počeo da se deli, polarizuje i dezintegiše.

Vašington se otvoreno nametnuo kao jedini centar zapada iz koga se odlučuje, oblikuju ideje i planovi i po potrebi komanduje, dok su svi ostali zapadni faktori koji su pretendovali na ikakvu samostalnost ili autonomiju, poput Evropske unije, prihvatili ulogu voljnih izvršilaca.

Diplomatija se nije pokazala, iako je u početku obećavala da će delovati brže i efikasnije. Od mnogih ponuda posredovanja, samo je Turska uspela da organizuje pregovore dve strane koji su uistinu bili pažnje vredan pokušaj. Turska je stavila do znanja i u ovoj krizi da ima dovoljno snage za samostalnu politiku.

Nije uvela sankcije Rusiji, a stavila je veto na ulazak Švedske i Finske u NATO. Turska će, kako stvari stoje, uistinu uvećati svoj politički, diplomatski i geostrategijski značaj u ovoj krizi.

„POSPANI DŽO“: Zapad je bio u stanju da izvuče prave pouke iz svojih nedavnih teškoća, brzo se mobiliše, ostavi po strani svađe i prepirke poslednjih decenija i istupi kao ujedinjeni front protiv zajedničkih protivnika i konkurenata. Veliku ulogu u tekućoj konsolidaciji odigrala je administracija Džozefa Bajdena, i lično 46. predsednik Sjedinjenih Država, koji nikako ne zaslužuje te pogrdne i prezrive karakteristike kojima ga blesavi novinari velikodušno nagrađuju. Kao „pospani Džo“, on vodi SAD i zapad kroz jednu od najvećih i najdramatičnijih promena moderne svetske istorije.

U međuvremenu je američki predsednik, uoči 100 dana rata, objavio programski članak u Njujork tajmsu, koji se dotiče mogućih posledica ukrajinske krize po odnose Sjedinjenih Država i njihovih zapadnih saveznika sa Rusijom. Ključni deo tog teksta odnosi se na diskusiju o „crvenim linijama“ – o tome šta Amerika „neće da uradi u Ukrajini“.

„Mi ne tražimo rat između NATO i Rusije. Koliko god da se ne slažem sa gospodinom Putinom, smatrajući njegove postupke nečuvenim, Sjedinjene Države neće tražiti njegovo svrgavanje u Moskvi. Sve dok Sjedinjene Države ili naši saveznici ne budu napadnuti, nećemo biti direktno uključeni u ovaj sukob, bilo slanjem američkih trupa da se bore u Ukrajini ili napadom na ruske trupe. Ne ohrabrujemo i ne dozvoljavamo Ukrajini da ratuje van njenih granica. Ne želimo da odugovlačimo rat samo da bismo naškodili Rusiji“, napisao je Džo Bajden.

Još jedna njegova izjava tiče se teme koja drži svetsku zajednicu u neizvesnosti – mogućnosti da ukrajinski sukob eskalira u nuklearni rat.

„Znam da su mnogi ljudi širom sveta zabrinuti zbog mogućnosti upotrebe nuklearnog oružja. Trenutno ne vidimo nikakve znake da Rusija ima bilo kakvu nameru da upotrebi nuklearno oružje u Ukrajini, iako je povremeno ruska retorika koja poziva na zveckanje nuklearnim sabljama sama po sebi opasna i krajnje neodgovorna. Da budem jasan: svaka upotreba nuklearnog oružja bilo koje veličine u ovom sukobu bila bi potpuno neprihvatljiva za nas i za ostatak sveta“, rekao je Džo Bajden.

On je došao i na jednu ekstravagantnu ideju – da se Moskvi ponudi ukidanje embargo na energente pod uslovom da ih prodaje znatno ispod tržišne cene.

Bajdenov članak, uprkos niza oštrih formulacija, u Moskvi se doživljava kao najpomirljiviji gest prema njoj tokom ruske vojne akcije u Ukrajini. Još jedna potvrda činjenice da američka administracija žuri da zacrta restriktivni okvir za moguću umešanost u ukrajinski sukob bila je izjava ambasadorke SAD u UN Linde Tomas Grinfild, izrečena u utorak u Njujorku.

„Mi ne obezbeđujemo oružje koje bi omogućilo Ukrajincima da napadnu Rusiju sa teritorije Ukrajine i predsednik Bajden je to jasno rekao. Nećemo postati strana u ovom sukobu, ali ćemo podržati Ukrajinu u njenim naporima da zaštiti svoj suverenitet i teritorijalni integritet“, rekla je gospođa Tomas-Grinfild.

PREGOVORI AMERIČKE I RUSKE VOJSKE: Pojašnjenja Džoa Bajdena i članova njegovog tima došla su nakon intervjua sa, predsednikom Združenog generalštaba Oružanih snaga SAD, Markom Milijem, koji je dao u ponedeljak za Foks njuz.

Uviđajući da bi situacija u Ukrajini mogla postati još opasnija, visoki američki vojni zvaničnik pozvao je na preduzimanje hitnih koraka kako bi se sprečila eskalacija sukoba. Prema njegovim rečima, jedan od tih koraka trebalo bi da budu pregovori između američke i ruske vojske. S tim u vezi, general Mili je pomenuo svoj majski telefonski razgovor sa načelnikom Generalštaba Oružanih snaga Rusije Valerijem Gerasimovim, kao i razgovor šefa Pentagona Lojda Ostina sa ruskim ministrom odbrane Sergejem Šojguom.

„Verujem da uvek postoji mogućnost eskalacije, moramo to da uviđamo i procenimo šanse za eskalaciju. Mi to radimo, zbog čega ste videli ministra Ostina kako razgovara sa svojim kolegom, a ja, opet, razgovaram sa svojim kolegom, kako bismo sprečimo da ovo preraste u nešto strašnije nego što je sada“, rekao je Mark Mili.

„Verujem da bi rešavanje situacije kroz pregovore bio logičan izbor“, dodao je Mark Mili konstatujući da „obe strane treba da dođu same do ovog zaključka“.

Dovoljno je samo da registrujemo događaje u poslednja tri dana pa da uočimo tempo kojim se menja današnji svet. Savet EU usvojio je šesti paket sankcija kojim je onemogućen izvoz ruske nafte u Uniju. Koliko su sankcije uperene protiv Rusije, ništa manje nisu ni protiv Nemačke i njene istočne politike prema Rusiji.

Nemačkoj je onemogućena upotreba Severnog toka 2 i svaka vrsta dalje koristi od saradnje s Rusijom. Tek će se sagledati prava, i može se reći, ključna uloga Severnog toka 2 u ukrajinskoj krizi.

Nemačka ubrzanim tempom izgrađuje svoju armiju nakon usvajanja budžeta od 100 milijardi evra za njeno opremanje. Kancelar Olaf Šolc izjavio je da će se uskoro, među zemljama NATO, pojaviti „najveća tradicionalna armija u Evropi“. Evropa će se ubrzano naoružavati. Po prvi put u modernoj istoriji Evropa je odvojena od svog energetskog i agrarnog zaleđa, od vremena kad su hrana i energija postali strateški resursi. Skok cena i inflacija su pratioci te odluke.

Svakako, još uvek je rano da se pretpostavlja ishod sukoba, ali bez obzira da li je Moskva ostvarila svoje ciljeve ili nije, jasno je da će se kao „tvrđava Rusija“ udaljiti od Evrope. Protiv Rusije je uvedeno više od 6.000 različitih sankcija, što je duplo više nego protiv Irana koji je pod sankcijama više od 40 godina.

U Kremlju su sve su više uvereni da je to scenario koji stoji i pred Rusijom. Ali te sankcije nisu uspele da slome rusku privredu i da je dovedu do bankrota kako se očekivalo.

„KONSTRUKTIVNA DESTRUKCIJA“ ODNOSA: Hitler i Staljin bili su protivnici smrtno neprijateljskih ideologija, ali u okviru evropskog koncepta. Hitler je vodio celi svetski rat samo da bi svoju granicu pomerio 500 kilometara na istok i da bi obezbedio da Rusija bude nemačka žitnica.

Staljin je porazio Hitlera i stigao 1.200 kilometara u dubinu Evrope, sve do Berlina gde je uspostavljena nova granica. Ovoga puta, nova gvozdena zavesa pada od Baltičkog do Crnog mora.

Staljin nije imao odnose sa Zapadom, ali ih je želeo. Buduća Rusija ih neće imati, a neće ih ne želeti. To najavljuju strateški radovi ruskih eksperata blisko povezanih s Kremljom. U njima se konstatuje da je 2021.

Rusija započela novu fazu u svojoj spoljnoj politici. Oni tu fazu nazivaju „konstruktivnom destrukcijom“ dosadašnjeg modela odnosa sa Zapadom i prelazak u „neoizolacionističku“ politiku Rusije.

Najrusofobnija zemlja u svetu je Poljska gde je nivo rusofobije niži čak i od Ukrajine (87 odsto prema 80). Ovo proizilazi iz tek objavljenog Indeksa percepcije demokratije.

Među zapadnoevropskim zemljama vodeća je Portugalija koja ima najviši postotak rusofoba. Nivo rusofobije u Nemačkoj, Francuskoj, pa čak i u SAD i Britaniji je niži od Portugalije. Najrusofilnija zemlja u Evropi je Mađarska. Srbija se ne pominje u studiji.

Sa svojim mirovnim planom pojavila se pre nedelju dana i Italija. Iza njega, kako se čini, stoje Francuska i Nemačka. Za Krim, Donbas i ukrajinsko priobalje upotrebljava se termin „sporne teritorije“, što je ukrajinskom rukovodstvu bio znak da u ovom planu postoji spremnost da se one prepuste Rusiji.

Taj plan, inače, pokazuje zaokret u evropskoj politici i demonstrira spremnost evropskih sila da se bore za evropski status Rusije. Narednih meseci, negde do jeseni, pokazaće se da li će Rusija ostati evropska i zapadna sila i da li će biti mogućan novi dogovor Rusije i Zapada.

Konsolidacija sveta teško može da prođe bez pokušaja da se njegove granice pomere van granica „istorijskog Zapada“. Vidimo tvrdoglavu borbu za „duše“ zemalja poput Indije, Indonezije, Nigerije, Južne Afrike, Brazila i Meksika. Nastaviće se flertovanje sa Turskom, izgradnja mostova sa Venecuelom, pokušaji pregovora sa Iranom itd. Neminovno će nastati protivrečnost između proklamovane ideološke čistoće i razmatranja političke svrsishodnosti, koja će, kao što se dešavalo više puta u prošlosti, najčešće biti rešeno u korist ove poslednje.

Može se pretpostaviti da će zapadni lideri, iz taktičkih razloga, glavnu liniju podele u svetskoj politici sve više povlačiti ne između demokratija i autokratija, već između odgovornih i neodgovornih subjekata na svetskoj sceni.

U stvari, umesto multipolarnog sveta, predlaže se ponovno stvaranje međunarodnog sistema zasnovanog na interakciji svetskog jezgra (Zapada) i svetske periferije (ne-Zapada). Istovremeno, kao i početkom veka, pretpostavlja se da takva podela neće dovesti do formiranja klasičnog bipolarnog sveta, pošto globalna periferija neće moći i neće hteti da se ujedini protiv Zapada.

Samo, da li će ova ideja biti uspešna? Političke protivrečnosti unutar Zapada nisu nestale. Jedno je udružiti se u pozadini akutne bezbednosne krize protiv uobičajenog protivnika pred ekonomski skoro beznačajnom Moskvom, a sasvim drugo je spremnost da se vodi dugoročna iscrpljujuća borba sa ekonomskom supersilom koju predstavljaju Kina, ali i druge zemlje u svetu.