Novo vreme uklanja stare granice

Gde se nalazi Evropa? Ugledni austrijski istoričar Gerald Šturc opravdano je stavio ovo pitanje na početak predgovora za zbirku dokumenata sastavljenu povodom simpozijuma Austrijske akademije nauka posvećenog „približavanju evropskom pisanju istorije“. Na prvi pogled ovo pitanje možda čudi, jer smo mi Evropljani zapravo čvrsto uvereni da znamo gde se nalazimo. Sa istorijske tačke gledišta, to nesumnjivo nije uvek bilo tako, a i sadašnjost ostavlja mogućnost za mnoštvo različitih definicija. S jedne strane, navikli smo da o Evropskoj uniji monopolistički govorimo kao o Evropi, s tim što, naročito posle pada „gvozdene zavese“ 1989, jedan deo više ne možemo da smatramo celinom. Tokom Hladnog rata, ali i u vreme popuštanja zategnutosti, pod Evropom se obično podrazumevao samo slobodan, demokratski deo kontinenta. Naziv Istočna Evropa je, doduše, donekle ukazivao na pripadnost kontinentu, ali je, istovremeno, sovjetska imperija posmatrana kao zaseban kontinent. Pri tom su Ujedinjene nacije, stvorivši Evropsku ekonomsku komisiju – UNECE (United Nations Economic Commision for Europe), prvobitno povukle šire granice tako što su uključile Sovjetski Savez, ali i SAD, Kanadu i Japan. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju – OEBS (Organization for Security and Cooperation in Europe) krenula je sličnim putem. Usled raspada Sovjetskog Saveza, ove dve organizacije su zastupljene u svim republikama naslednicama te zemlje. Savet Evrope je pak iskoristio period posle 1989. da bi integrisao Rusiju, Ukrajinu i zakavkaske republike, ali ne i one oblasti koje nazivamo srednjoazijskim državama. Bilo je, naravno, i ograničenih definicija, kao što je Euroland i, u još većoj meri restriktivna, Schengenlands. Reč je, dakle, o varijabilnoj Evropi, koja se često menjala po potrebi.
Nasuprot tome, činjenica je da ima onih koji Evropu ne doživljavaju samo geografski, kao teritoriju koja seže od Bresta do Vladivostoka, već i civilizacijski, uzimajući u obzir društva Sjedinjenih Država, Kanade, Latinske Amerike, Australije i Novog Zelanda, a tokom veoma dugog perioda i Južne Afrike. Odnedavno se takvi nagoveštaji često koriste kao argument za isključenje Turske iz Evrope. Zaboravlja se, međutim, da time na različite načine dolazi do izražaja kolonijalna prošlost pojedinih sila našeg kontinenta. Ona je imala različite posledice: dok Velika Britanija tradicionalno održava bliske veze sa SAD, tako da je britanski premijer Toni Bler čak morao da trpi da ga nazivaju psetancetom u krilu SAD, neki drugi odnosi su opterećeni kolonijalizmom proteklih epoha. U Centralnoj Americi sam lično iskusio da pominjanje Španije, bez obzira na hispanidad (svest naroda koji govore španskim jezikom o njihovoj zajedničkoj kulturi – prim. prev.), ne nailazi na najpozitivniji prijem. U Južnoj Americi kulturne veze se, doduše, ne poriču, ali su političke veoma ograničene, mada se Španija i Portugalija trude da stvore mrežu istorijski i kulturno uslovljenih veza između Evrope i ovog dela sveta. Još su složenija pitanja koja se tiču stare engleske i francuske imperije, koja, s jedne strane, vrede čitavo bogatstvo Evropskoj uniji, ali, s druge, predstavljaju veliku neizvesnost za Evropu, što pokazuje i vojno angažovanje u Africi.
Za Francusku su države Magreba, usled starog zajedništva koje seže unazad sve do rata u Alžiru i ponovnog ulaska generala De Gola u najnoviju francusku istoriju, bile pozitivan argument a ponekad i razlog za razmatranje mogućnosti proširenja evropskog procesa integracije i na drugu stranu Sredozemnog mora (Maroko!). Međutim, upravo u eri migracija ti susedi se doživljavaju i kao pretnja. Ko je spreman da se vrati još više u prošlost, moraće da prihvati Sredozemlje kao celinu, jer ono nesumnjivo predstavlja filozofsku, naučnu i kulturnu kolevku Evrope. Pri tom se, međutim, ne misli samo na rimsku imperiju nego i na period „plodnog polumeseca“ (od Kordobe do Buhare), bez koga bi renesansa i ponovno otkrivanje antike bili nezamislivi. Krajnje kritički stav treba zauzeti prema Britanskoj imperiji, iako su Englezi uspešnije izašli iz zajedništva nego Francuzi. Cena brzog odlaska bili su, međutim, brojni konflikti koji s vremenom dolaze do izražaja i na teritoriji Komonvelta i čiji su koreni u nerešenim problemima iz vremena britanskog povlačenja. Indijsko-pakistanski sukob, neprekidni ratovi u crnoj Africi, situacija na Srednjem istoku, koja se nikako ne može nazvati stabilnom, samo su neki od primera. Ne smemo da zaboravimo ni da je stvaranje današnjeg nezavisnog Izraela omogućeno na osnovu Balfurove deklaracije, za vreme Prvog svetskog rata, kada je Ujedinjeno Kraljevstvo imalo u vidu sopstvene interese u odnosu na Arape, uz pomalo ambivalentan stav prema jevrejskim doseljenicima. Tadašnji ministar spoljnih poslova i premijer Ujedinjenog Kraljevstva lord Balfur stvorio je deklaracijom iz 1917. uslove za nastanak države Izrael, iako su se britanski političari uvek trudili da sačuvaju dobre odnose sa Arapima. U osnovi takvog postupka Britanije bila je činjenica da je posle Prvog svetskog rata taj region nekadašnjeg Osmanskog carstva bio britanska mandatna oblast, iz čega je proizašlo mnoštvo problema, koji danas naročito dolaze do izražaja u iračkoj krizi i bliskoistočnom sukobu.
Nastavlja se