privatna arhivaMolovanje ili soboslikanje poseban je postupak ukrašavanja zidova, a u rukama pravog majstora, zid može biti izmolovan i u devet boja.
Janoš Koso iz Novog Bečeja jedan je od retkih soboslikara u Vojvodini. Kaže, koliko zna, soboslikara ima još u Sremu a u Banatu više nijedan.
Posebna tehnika ukrašavanja zidova uz pomoć mustri i valjka 70-tih godina prošlog veka izašla je iz mode, pa su stari majstori polako zatvarali svoje radnje a nove generacije molera ovladale su novim tehnikama.
Onda su počele da niču etno kuće, a sa njima se iz zaborava vratio i moleraj.
Janoša je moleraj interesovao od malih nogu a imao je sreće i da ima dobru učiteljicu.
“ Moleraju me je naučila stara Novomiloševčanka Nada Cucić. Ona me je strpljivo učila osnovama a imala je i sačuvane neke stare muster, što mi je pomoglo na početku. Dalje sam učio sam, kupovao mustre, snabdeo se alatom i počeo da molujem” priča Janoš Koso.
Janoš radi starinskim alatom, starim četkama od konjske dlake, starinskim mustrama i na stari način.
“ Prvo se zid okreči u boju u koju mušterija želi. Onda se izvuku štrafte na 15 centimetara od plafona i zatim se kreće sa mustrama. Postoje pravila kod molovanja određenih prostorija u kući. Najkitnjastije je predsoblje, da se, čim gosti uđu u kuću, zna da je to dobrostojeća porodica. Što najcifranije, što više boja, to je moleraj skuplji. Na poseban se način molovala soba a u kuhinji je morao moleraj da bude gust, da se ne vidi kad se isprlja. U Vojvodini živi mnogo nacionalnosti i znalo se kako se moluje kod Srba a kako kod Mađara, kaže Janoš.
Osim zanata i alata, za moleraj je potrebno i dosta strpljenja.
“ Za molovanje jedne prosečne prostorije potrebno mi je tri, četiri dana. Prvo se pripremi grunt, kako se to kaže, odnosno zid okreči u osnovnu boju, i to dva puta. Onda se izvuče štrafta. Pa se kreće sa mustrama, i to iz ćoškova. Prvo jedna boja, pa druga, pa svaka sledeća. Svaka rupa na mustri mora da se idealno uklapa. Na kraju se rade ćoškovi. Ima onih koji neće da moluju ceo zid, nego samo lozicu kod štrafte a u poslednje vreme mušterije traže da izmolujem samo jedan zid. Moleraj nije jeftin pa se mušterije odlučuju prema novčaniku, kaže Janoš.
Poseban problem je što je za molovanje potrebno bar četiri ruke. Janošu je najteže da nađe pomoćnika za držanje mustri, jer mlade danas ne zanima ova stara veština i zanat.
“ Imam puno posla a teško nađem pomoćnika, pa ne mogu sav posao ni da primim. Najviše radim u etno kućama. Sad sam radio u muzeju Kotarka u Novom Miloševu. Morao sam da uskladim šare na zidu sa šarama na nameštaju. To nije lako i traje ali na kraju je rezultat fantastičan. Najčešće molujem u dve ili tri boje, a mogao bih i u devet, samo što je to onda za mušterije jako skupo, kaže Janoš Koso.
Nije lepota samo u bojama nego i u mustrama. Treba ih napraviti, pripremiti boje, pripremiti zid a tek onda sledi moleraj. Mustra se prisloni uz zid pa se preko nje vuče četka a onda ostaju šare na zidu od rupa kroz koje prođe farba.
“ Molovanje ili soboslikarstvo je zanat koji se uči celog života. Dosta sam naučio ali kod svakog novog posla, vidim da imam šta još da naučim. Nije lako ali je lepo i voleo bih da i ja nekog naučim ovom zanatu i da on opstane” završava svoju priču Janoš Koso, soboslikar iz Novog Bečeja.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
