Zašto se posle majske tragedije pojavio nož u „Ribnikaru“?

A nož u rancu pronađen je u petak kod učenika osmog razreda OŠ „Vladislav Ribnikar“ i to tako što su ga đaci primetili i potom prijavili školskom policajcu.

Do danas nisu saopšteni detalji o ovom slučaju.

Ninela Radičević je u petak napisala da je videla par poruka nastavnika i da svako ima drugačiju verziju današnjeg događaja.

„To me je jako podsetilo na 3. maj kada mi je svako u školi pričao drugačiju verziju o tome kako je vunderkind K.K. promenio smenu bez ikakvog pisanog traga. I šta se od tada promenilo u toj školi?? Nista!!“, konstatovala je Radićević.

Ona je upitala i šta ćemo sada sa prestravljenom decom iz „Ribnikara“ koja su preživela 3. maj, koja su u petak ponovo traumatizovana dolaskom policije u školu i prekidanjem nastave.

Kaže da je slučajno prolazila pored škole baš u trenutku kada je ministarka prosvete davača izjavu, okružena gomilom novinara i policije.

„Kroz glavu mi je u sekundi prošao 3. maj, čekanje ispred škole i vera do poslednjeg trenutka da je Ana dobro i da se sigurno negde sakrila. Sve mi se vratilo u sekundi. Ne smem ni da zamislim kako je deci koja su 3. maja bežala iz skole. Deca nam nisu bezbedna u školi, to izgleda još uvek velikom delu građana ove zemlje nije jasno. A sta vi radite da bi zaštitili svoju decu? Tešite se i lažete sebe da to moze da se desi samo u „Ribnikaru“, ali u vašoj školi nikada? Saginjete glavu i dozvoljavate da vas prave budalama i ubeđuju da nisu krivi? I dokle tako?? Koliko vredi dečji život u ovoj zemlji“, upitala je Radičević.

Policija je u saopštenju poručila da je „prisustvo školskog policajca u školama i saradnja sa učenicima i zaposlenima u školama ključna u sprečavanju eventualnih incidenata i zaštiti bezbednosti učenika“.

Ministarka je pak naglasila da „način na koji su reagovali učenici i školski policajac, pokazuje koliko je važna preventiva, edukacija o zaštiti od nasilja i koliko su važna jasna pravila postupanja u ovakvim situacijama“.

Nož su, podestimo, primetila deca, ne i školski policajac pored koga je hladno oružje uneto u školu.

Ima li onda smisla da policija dežura u školama?Da li je rešenje da se uvedu metal detektorska vrata?

Policajac da bude integrisan u školu

– Meni se čini da uvođenje detektora metala nije rešenje, iako to može da uliva dodatnu sigurnost. Ako imamo obezbeđenje kao na aerodromu, znači da je škola jednako nebezbedna, kao što može biti aerodrom da toga nema. Pritom, svi sistemi se mogu prevariti. Sigurno je da ako postoji sistem za otkrivanje metala, neko neće staviti nož u ranac, već će ga ostaviti u školskom dvorištu ili negde napolju. Ne deluje mi da bi to sprečilo nemile događaje, a poslalo bi poruku da smo na nebezbednom mestu – kaže psihološkinja Marina Videnović.

Ona smatra da ima smisla da postoji policajac u školi ukoliko je on integrisan u školski sistem, na taj način da ga deca znaju, da imaju poverenja u njega, da je to ista osoba, da su đaci slobodni da potraže njegovu pomoć, ali i da znaju kada treba da je zatraže.

– Ja radim u školi koja više od deceniju ima policajca i ako on radi na pravi način, može puno da pomogne. Ali ne možete celu priču svesti samo na policajca, mora vrlo ozbiljno da se radi preventiva sa decom po svim odeljenjima, da im se predoči kako se razrešavaju konflikti, kako se radi sa strahovima i na problemima koje učenici imaju. Možemo mi nešto zabraniti, možemo zabraniti nasilje, ali konflikata uvek ima i među odraslima i među decom, a ako ona ne znaju kako to da reše u uzavrelim emocijama, na kraju im ostaje nasilje – ističe psihološkinja Marina Nadejin Simić.

Videnović kaže da se deci mora reći zašto nas donošenje oružja u školu toliko plaši i zašto to ne možemo da shvatimo kao šalu ili hvaljenje pred drugarima.

– Takođe, ako se osećaju nesigurno kome treba da se obrate, da donošenje oružja nikad nije način da se reši problem, nego on postaje još veći. Deca treba da dobiju jasnu poruku da ukoliko primete ili čuju da neki drugar ima oružije, potraže pomoć odraslog i da to nije ni kukavičluk, ni tužakanje – kaže Marina Videnović.

Šta znamo o incidentu u „Ribnikaru“?

Naše sagovornice se slažu da je bilo neophodno da se javnost saopšti šta se u petak dogodilo u „Ribnikaru“ jer nedostatak informacija stvara paniku i prostor za spekulacije.

– Verovatno da neka deca iz te škole jesu retraumatizovana, a kod nekih su se ponovo pojavili strahovi i opreznost. Mi zapravo još uvek ništa ne znamo. Ne znamo da li je dečaku podmetnut nož, jer deca rade takve stvari, na kraju krajeva, i mi smo se u svoje vreme šalili, možda ne s noževima, ali jesmo podmetali drugima svašta. Nemam nikakve informacije i ovo što govorim su spekulacije, ali se, poznajući taj uzrast, ne bih iznenadila, da je neko poneo nož za odbranu. Postoji i mogućnost da je to dete nešto htelo – kaže Nadejin Simić.

Videnović dodaje da razume da su se nadležni našli u nelagodnoj situaciji i da bi iznošenje detalja o samom događaju moglo da dovede do preterane agresivnosti prema dečaku i njegovim roditeljima, ukoliko nož zaista nije podmetnut.

– Treba odmah poslati poruku koja smiruje tenzije, desilo se to i to i tu ćemo situaciju rešiti tako i tako, već smo je rešili, već se razgovara sa roditeljima kako bi se pomoglo detetu ili deci koja su bila uključena, da se ne ponovi… to su poruke koje ulivaju sigurnost. A reći da će „istraga pokazati“ samo se dobija na vremenu, jer se računa da će se sve to malo zaboraviti dok istraga zaista pokaže šta se dogodilo. Poruke koje smo čuli da se brzo reagovalo i da niko nije u opasnosti su dobre, tu nema ništa pogrešno, ali je bilo potrebno reći i šta će se preduzeti da bi škola funkcionisala kako treba. Dizanje panike i širenje neproverenih informacija u ovim situacijama zaista može da podigne anskioznost, što nikome ne donosi dobro – navodi Videnović.

Ona napominje da utvrđivanje razloga zbog čega se nešto desilo ne mora da bude deo istrage koja je, pre svega, usmerena na utvrđivanje krivice.

– Deca prave gluposti i loše procene. Jako je važno da iz svega nešto nauče, a ne da prođu kroz torturu opšteg osuđivanja. Naravno da je potrebno da postoji sistem kažnjavanja, ali on ne treba da bude usmeren ka isključivanju i marginalizaciji. Ideje da dete treba izbaciti iz škole, zabraniti mu da se školuje, a njegove roditelje poslati u zatvor, što se može pročitati u komentarima na društevenim mrežama, su pogrešne. Ako izbacimo mladu osobu iz obrazovnog sistema ona postaje još veći rizik za okolinu – ukazuje Videnović.

Šta smo naučili iz majskih tragedija?

Vesni Vojvodić Mitrović, iz Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“, deluje da kao društvo ništa nismo naučili iz majskih tragedija.

– Ovo što se u petak desilo za mene je paradigmatski važno. Dobro je što niko nije povređen i što nije ni blizu onom užasu kojem smo kao društvo svedočili, ali je činjenica da posle toliko vremena ni Ministarstvo prosvete, ni vlast nisu uspeli da pronađu efikasne mehanizme da uvere mlade ljude u tvrdnje da je nasilje neprihvatljivo. Nasilju svedočimo na svakom ćošku, nasilje je postalo model življenja, sve je podložno nasilju i onda se čudimo kada se kao male erupcije vulkana u različitim elementima obrazovnog sistema pojavljuju razni vidovi nasilja – navodi Vojvodić Mitrović.

Marina Nadejin Simić ne misli da se od 3. maja nešto poboljšalo u školama.

– Čak suprotno, u tom smislu što su strahovi sve veći, a određena populacije je dobila neke ideje. Dolazi do kopiranja i identifikacije s nekim osobama koje na agresivan način rešavaju probleme, što smo imali priliku da vidimo. Naravno da se to rešava u školama na sve moguće načine, ali onoliko koliko obrazovne ustanove imaju mogućnosti – kaže naša sagovornica.

Pravila i procedure

Osvrćući se na inovirani pravilnik koji je nedavno stupio na snagu, Nadejin Simić kaže da je u njihovoj izradi učestvovalo puno psihologa i pedagoga, ali da sve njihove ideje, koje su se teorijski i iskustveno pokazale kao najbolje, nisu mogle da se primene jer su u koliziji sa nekim zakonima.

– Insistiralo se na procedurama kao jednom vidu saveta zaposlenima u školama, ima tu i dobrih stvari, ali se na kraju sve svelo na procedure. Nije ideja bila da se sve to zapamti, ali je važno da se zna šta raditi ako treba brzo reagovati jer su tada svi u panici – ističe naša sagovornica.

S druge strane, Vesna Vojvodić Mitrović kaže da je, uprkos tvrdnjama ljudi iz Ministarstva da se puno radilo na preventivi, akcenat na kriznim događajima, na kontroli štete i na obukama šta da se čini kada se škole nađu u krznim situacijama.

– Nije li to pokazatelj da je možda i samo Ministarstvo shvatilo i priznalo da smo došli u takav društveni trenutak da je važno snaći se u problemu i da je za preventivu potrebno mnogo više vremena? Ne možete nekim kratkim merama prevenirati moguće neželjene događaje, vi ste sada kao društvo u procesu kontrole štetei i to je za mene najsnažnija poruka koja je vrlo poražavajuća – da zapravo ne možete negovati obrazovni sistem u društvu koje nasilje korisiti kao vazduh. Ovo društvo u svim sementima teško da drugačije može da se doživi nego kao nasilničko i to nam u obrazovnom sistemu gotovo svakodnevno dolazi kao potvrda – ukazuje Vojvodić Mitrović.

Podseća sagovornica Danasa na brojne dobronamerne inicijative nakon majskih dešavanja, kojima je predloženo kakve promene treba napraviti u društvu, ali su one ostale bez odgovora.

– Možemo mi da se obučimo za krizne situacije, ali ako uzork nećemo da otkanjamo onda nam je džaba posledice da saniramo. Jasno je da se suštinski ništa nije promenilo, pa je onda i logično ovo što dešava, jer ako društvo uporno radi istu stvar, zašto bi očekivalo drugačije posledice – zaključuje Vojvodić Mitrović.