Nož, žica – Srbijica

Tradicionalno čudovišno, iz dvorišta kraj puta ka Srebrenici svake godine čuju se neljudski krici slavljeničkih pesama, a veseli slavljenici okreću prasiće na ražnju. Slave smrt nedužnih, raduju se patnji porodica žrtava. Pravo vreme da se podsete reči zapovednika Vojske Republike Srpske Ratka Mladića koji će kazati kako je „došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, Turcima osvetimo na ovom prostoru“.

A jedan monstrum nije mogao sam da realizuje osvetu; Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske, priznaće oktobra iste godine da je generalu Radislavu Krstiću, načelniku Štaba Drinskog korpusa „savjetovao da pravo ide u grad i da proglasi pad Srebrenice, a poslije ćemo juriti za Turcima po šumama“.

Radovan Karadžić, doživotna robija, Ratko Mladić, doživotna, prvostepeno. Krivica je utvrđena pred Haškim tribunalom, za genocid, zločin protiv čovečnosti, progone, istrebljenja, ubistva, deportacije, prisilno premeštanje, terorisanje, protivpravne napade na civile.

Neki državljani Srbije – među nama, čim neko bude optužen za nečovečno postupanje, gotovo po automatizmu dobija srpsko državljanstvo – su kažnjeni, a imali su i za šta, priznao je to i bivši šef države Tomislav Nikolić, izvinivši se uz mučni studijski kolenopreklon: „Klečim zbog toga, evo klečim i tražim pomilovanje za Srbiju, zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Izvinjavam se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac“.

Zločini države, pak, dokazani su, ali ne i presuđeni, iako je Srbija pružala kompletnu logistiku VRS i svojim zločinačkim formacijama.

Bosna i Hercegovina konstatovala je u svojoj tužbi protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu da je Srbija „isplanirala, pripremila, skovala zaveru, podsticala, ohrabrivala, pomagala, podstrekavala i počinila“ genocid. Nije dokazala, presudio je taj sud 2007. Srbija, po slovu presude, jeste prekršila Konvenciju Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju genocida „tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici“.

Naravno da je nacionalistički talog imao svoje nakazno tumačenje: nevini smo! A Skupština Srbije donela je bednu deklaraciju – „Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde…“

Zločini su plaćeni iz budžeta Srbije, države koja, eto, nije preduzela sve da spreči, koja je plaćala i plaća (haški džeparac, avionski prevoz za porodice zlikovaca) počinitelje. Danas je Srbija društvo u kojem stariji punoletnici slave zlikovce, baš kao ugledni domaćini zakrvavljenih očiju, tamo negde u istočnoj Bosni, a perspektivna i nacionalno osvešćena mladež u ekstazi skandira imena monstruma i borbeni poklič Nož, žica, Srebrenica.

Viši sud u Beogradu osudilo je februara 2016. Branka Gojkovića na deset godina zatvora. Nakon nagodbe sa Tužilaštvom, Gojković je priznao da je bio u grupi pripadnika zloglasnog Desetog diverzantskog odreda vojnika koja je u julu 1995. streljala više od 800 civila na vojnoj farmi u Branjevu.

Pripadnici zločinačke jedinice srbijanskog MUP Škorpioni Slobodan Medić, Branislav Medić, Pero Petrašević i Aleksandar Medić osuđeni su na ukupno 53 godine zatvora, za ubistvo petorice žitelja Srebrenice zabeleženo na video snimku koji je prikazan na srbijanskoj državnoj televiziji.

Pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u toku je proces pripadnicima Centra za obuku Specijalne brigade MUP RS Jahorina, optuženima za ubistvo 1.313 civila kod Srebrenice. Kako je navedeno u optužnici, Nedeljko Milidragović, komandir voda, naredio je okrivljenima Milivoju Batinici, Aleksandru Dačeviću, Bori Miletiću, Jovanu Petroviću, Dragomiru Paroviću, Aleksi Golijaninu i Vidosavu Vasiću, pripadnicima prve čete Centra Jahorina, da streljaju civile  koji su bili zatvoreni u hangaru zemljoradničke zadruge u selu Kravica.

Proces traje duže od dve godine, prate ga porodice žrtava koje su izložene verbalnom divljanju Vojislava Šešelja i prinuđene da slušaju glasnu podršku optuženima. Punih 17 meseci proces nije mogao da počne zbog toga što Srbija nije postavila glavnog tužioca za ratne zločine.

I to je samo deo epiloga. A kako je sve počelo – znaju svi srbijanski režimi, pre svega društvo koje neizlečivo uživa u nacionalističkim falsifikatima i svako malo gleda preko Drine, ka svom ratnom cilju. Ka načemu za šta je očuh nacije Dobrica Ćosić rekao da je „preskupa, ali jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka“.

I Aleksandar Vučić zvirne ka Srebrenici. Možda samo da osmotri svoju sliku na bilbordu kojom mu Srebrenica, opština na rubu negenocidne tvorevine, iskazuje zahvalnost.