Nula je ostvarljiv cilj

Nažalost, skepticizam odbrambene administracije SAD zajedno sa nepokolebljivim Reganovim odbijanjem da odstupi od svoje Inicijative strateške odbrane sasekli su taj hrabri potez u korenu.

Bila je to tragična propuštena prilika jer sovjetsko-američki sporazum, postignut u okviru međunarodnog sistema koji je u suštini još bio bipolaran, možda je mogao da ima pravo globalno značenje. Iako američke i ruske zalihe još čine više od 90 odsto svetskih nuklearnih bojevih glava, sada se ispostavlja da postoji mnogo veća šansa da se cilj predsednika SAD Baraka Obame u vezi s nuklearnim razoružavanjem, odnosno „Globalna nula“, ostvari, s obzirom na to koliko se svet promenio od okončanja hladnog rata.

Ne samo da je broj država koje imaju nuklearne resurse povećan, već su zbog takozvane „nuklearne renesanse“ – obnove nuklearne moći zahvaljujući porastu cena nafte i zabrinutosti u vezi sa životnom sredinom – nuklearne tehnologije u sve većoj upotrebi. Ta obnova sadrži važne implikacije širenja nuklearnog naoružanja.

Još važnije, Kina, Indija, Pakistan, Iran i Izrael možda nisu naročito impresionirani ruskim i američkim pretpostavkama da mogu da zadovolje njihove nuklearne potrebe s mnogo manjim nuklearnim arsenalima. Nuklearno razoružanje mora zato da se usredsredi ne samo na to da glavne sile potpuno eliminišu zalihe, već i na strahove regionalnih sila. „Globalna nula“ mora da ide ruku pod ruku sa snažnom strategijom za rešavanje konflikta i izgradnju poverenja na spornim područjima kao što su jugoistočna Azija i Bliski istok.

Sve zone bez nuklearnog naoružanja koje su stvorene u poslednjih deset godina – na primer sporazumom iz Tlatelolka za Latinsku Ameriku ili sporazumom iz Rarotonga za Južni Pacifik – uspostavljene su zahvaljujući sporazumima koje su slobodnom voljom postigle regionalne sile u atmosferi multilateralnog poverenja. Upečatljivo je to što je Deklaracija o denuklearizaciji Korejskog poluostrva iz 1992. do dana današnjeg ostala mrtvo slovo na papiru zbog latentnog ratnog stanja između dve Koreje.

Drugi tipičan primer jeste Bliski istok. Ako se stanje u regionu ne promeni nabolje, stvaranje zona bez oružja za masovno uništenje na Bliskom istoku, što je ideja pokrenuta na Konferenciji o preispitivanju sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja iz 2010, moglo bi se pokazati kao neuspešna inicijativa. Kako se može sazvati sastanak 2012, što je određeno završnim dokumentom sa pomenute konferencije „na osnovu sporazuma koje su postigle države regiona“, kada je veliki broj ovih država u previranju, kada su međudržavni odnosi zategnuti, a opasnost od konflikta sve veća?

Bliski istok je već propustio svoju priliku, multilateralnu radnu grupu za kontrolu oružja i regionalnu bezbednost 1992-1995, koja je bila pokrenuta u okviru mirovnog procesa u Madridu. Zamišljena kao pokušaj izgradnje poverenja i praćena čvrstim mirovnim procesom, kontrola naoružanja i regionalna bezbednost je prekinuta zbog teškoća u mirovnom procesu, zbog insistiranja arapskih država da se pre bilo čega reši pitanje nuklearnih kapaciteta Izraela i zbog borbe za potpunu kontrolu u regionu.

Ukoliko je konferencija 2012. zamišljena kao još jedna prilika da se izvrši pritisak na Izrael da se pridruži Sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja, verovatno u zamenu za to da se Arapi pridruže Konvenciji za hemijsko oružje i Konvenciji za biološko oružje, ona bi mogla biti osuđena na propast. Međutim, isti ishod je zagarantovan ukoliko Izrael i SAD zamisle konferenciju samo kao način da se Iran i Sirija izoluju i da im se nametne poštovanje Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja.

Mrtva tačka na Bliskom istoku kada je reč o nuklearnom oružju može se rešiti samo ukoliko su svi regionalni igrači spremni da promene stare šablone ponašanja. Tradicionalni stav Arapa jeste da se Izraelu ne mogu ponuditi plodovi mira, kao što su priznanje i normalni odnosi, pre nego što plati punu cenu teritorije, što podrazumeva potpuno povlačenje sa okupiranih arapskih teritorija i stvaranje palestinske države. Međutim, arapske države insistiraju na tome da čak i pre okončanja konflikta Izrael mora unilateralno da se odrekne svojih nuklearnih kapaciteta.

To je jalov izgovor ne samo zato što se Izrael nikada ne bi unilateralno razoružao, već i zato što je bez normalnih međudržavnih odnosa u regionu nemoguće ozbiljno se angažovati u efikasnom dijalogu o tako značajnim pitanjima. Zapravo, izraelski koncept „mir na prvom, denuklearizacija na poslednjem mestu“ opravdan je izraelsko-jordanskim mirovnim sporazumom iz 1994, koji govori o zonama bez oružja za masovno uništenje kao cilju „koji treba ostvariti u kontekstu sveobuhvatnog, trajnog i stabilnog mira“.

Ali ni Izrael ne može da očekuje da ima najbolji od svih svetova, te da nuklearno razoružavanje učini uslovom za sveobuhvatni mir, dok istovremeno vodi politiku čiji je cilj blokiranje mirovnog procesa.

Možda nema bolje formule za ostvarenje napretka ka stvaranju zona bez oružja za masovno uništenje na Bliskom istoku od povratka na koncept kontrole oružja i regionalne bezbednosti, dok dve paralelne putanje idu ka sveobuhvatnom izraelsko-arapskom miru zajedno sa arapskom mirovnom inicijativom, i uspostavljanju zona bez oružja za masovno uništenje u regionu. Da bi to funkcionisalo, Arapi moraju da se na specijalan način odnose prema ključnim dobitima od mira pre nego što mir zvanično stupi na snagu. Što se samog Izraela tiče, on mora ponovo da se prikloni doktrini pokojnog Jicaka Rabina prema kojoj samo sveobuhvatni regionalni mirovni sporazum može da spreči da Bliski istok padne u nuklearni haos.

Autor je bivši šef izraelske diplomatije. Sada je potpredsednik Međunarodnog centra za mir Toledo