Nuri Al Maliki gubi poverenje

Ma koliko bilo logično da veliki deo Iračana zbog svega šta im se dešava, a posebno suniti kojima je bilo bolje do američkog „oslobađanja“ Iraka od rivalskih šiita, veruje da su u mučno pogubljenje Sadama Huseina do grla umešani Amerikanci, činjenica je da zvaničnom Vašingtonu nije odgovarao ne samo završni čin smrti, već i sve što je pratilo izvršenje kazne. Čak i izveštači s lica mesta koji nikako ne mogu i da hoće da zaobiđu nesrećnu istinu o iračkom građanskom ratu, završni čin dovode u vezu s iračkom vladom i samim premijerom Malikijem.
Od trenutka kad su Sadama Huseina vojne američke vlasti predale iračkim zvaničnicima Amerikanci više nisu mogli značajno da utiču na bilo šta. Pre toga, zbog sebe, svoje politike i posledica, a nikako zbog toga što su alergični na smrtnu kaznu, naročito kada je bilo reči o Sadamu Huseinu, stavljali su niz primedaba Malikiju u nameri da ga pokolebaju, pogotovo što ni predsednik Iraka nije potpisao dokument o „konačnom rešenju“. Primedaba je bilo i na žurbu, sugerisali su da se odloži pogubljenje dok se ne okonča sveti sunitski praznik i da se bar toliko poštuje sam irački Ustav koji ne predviđa pretpraznično vreme za vešanje. U svemu tome značajnu ulogu sigurno je imala i američka saveznička sunitska Saudijska Arabija za koju se upravo otkriva da je poslala specijalni avion za vođu Hezbolaha u Libanu da bi zajednički razmotrili još jednu veliku bliskoistočnu krizu.
Još pre petnaestak dana predsednik Buš je isticao da, iako neće „da požuruje premijera Malikija“, odlučno će raditi na tome da Iračani donose samostalno i najteže odluke i da učini „sve da počnu da se mire i približavaju šiiti i suniti“. Način na koji je Sadam Husein pogubljen, uprkos naknadnoj istrazi zvaničnog Bagdada, kako je bilo moguće da neko snimi „pogubljenje mobilnim telefonom i pošalje na Internet“, premijer Maliki se predstavio ili kao samovoljan, ili kao nepouzdan partner. Samovolja možda proističe iz okolnosti da je 30 godina bio u izgnanstvu zbog pokušaja s grupom mladih ljudi da obori Huseina, ali revanšizam svakako ne spada u osobinu političara, naročito državnika u tako teškom vremenu tranzicije i građanskog rata koji ili ne može da ublaži, ili nije uveren u neophodnost pomirenja šiita i sunita. Tako se na izvestan način dolazi do potvrde da je ili nesposoban ili nemoćan, kako je svojevremeno u posebnoj informaciji predsedniku Bušu napisao njegov savetnik za nacionalnu bezbednost S. Hendli.
Sve to zajedno ne pomaže, bar u ovom času, politici Bele kuće da najveći deo odgovornosti za rat, ubijanja i obračune svake vrste prenese na iračku vladu. S druge strane, možda će mu baš sumnje u Malikija pomoći da nekako ipak ubedi novi sastav demokratskog Kongresa da poveća broj trupa u Iraku za još 30 do 40 hiljada, od kojih neće veći deo biti u ulozi instruktora iračke armije.