Nušićeva muza i prva „Gospođa ministarka“

Izložba će simbolično biti otvorena u istom danu i času kada je 1947. godine prestalo da kuca srce po mnogima najbolje „gospođe ministarke“.

O Žankinoj glumačkoj karijeri i nemilosrdnom odnosu komunističkog režima prema njoj po završetku Drugog svetskog rata se zna, ali o teškom detinjstvu je malo podataka do sada izašlo u javnost.

Rođena je 11. januara 1887. godine u Velikom Gradištu.

Sa samo tri godine ostala je bez oca, a majka se ubrzo preudala za sveštenika iz sela Rabrova.

Majka i očuh odlučili su da je udaju kad je napunila 14 godina, ali je od muža ubrzo pobegla sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša.

Muž je prvi put uspeo da je vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović.

Sasvim slučajno, u svet pozorišta zakoračila je prvi put kao statista u predstavi putujućeg pozorišta i to je bilo dovoljno da je „daske koje život znače“ opčine za čitav život.

Njen ulazak na veliku scenu bila je uloga Tereze u pozorišnom komadu „Bračna noć“.

Ubrzo je prijateljstvo sa kolegom iz pozorišne družine, Aleksandrom Gavrilovićem, preraslo u ljubav koja će trajati narednu deceniju.

Prva dramska uloga bila je uloga udovice u komadu „Nada“ u Varaždinu.

Krajem 1908. godine seli se u Osijek, gde pristupa novoformiranom Hrvatskom narodnom kazalištu. Tokom glumačkog angažmana u Osijeku, ostvarila je i druge uspešne uloge u komadima kao što su: „Moral gospođe Dulske“, Gundulićevoj „Dubravki“, Šekspirovoj „Ukroćenoj goropadi“…

Za vreme gostovanja Osiječke pozorišne trupe u Beogradu oduševila je tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, Milana Grola, koji joj je ponudio angažman privremenog člana.

Uloga Varvare u „Buri“ Ostrovskog i aplauz kojim je ispraćen završetak komada označili su početak uspona blistave glumačke karijere. Uspeh je doživela i u predstavi „Đido“ Janka Veselinovića, komadu „Zulumćar“, zatim komediji „Buridanov magarac“…

Uspon Žankine karijere naglo je prekinuo Prvi svetski rat. Neki od glumaca su otišli u rat, a jedan deo ansambla je odlučio da se evakuiše u Niš i Skoplje. Međutim, Žanka je odlučila da ostane u Kruševcu, gde provodi ratne godine. Po oslobođenju i povratku u Beograd, prve nastupe na beogradskoj sceni imala je u Kasini, a zatim u Manježu.

Usledile su uloge krčmarice Janje u Nušićevom komadu „Nahod“, a zatim nastupa i u Tolstojevom „Vaskrsenju“, gde je igrala ulogu Kaćuše.

Kao jedna od Nušićevih inspiracija i omiljenih glumica, u januar 1924. dobija uloge u „Narodnom poslaniku“ i komadu „Put oko sveta“. U periodu između dva rata, karijera joj je bila na vrhuncu.

Uživala je veliko poštovanje i popularnost kako među ljubiteljima pozorišta, tako i među kolegama. Uz proslavu njenog jubileja, 25 godina rada, dobila je kuću na Topčiderskom brdu.

U narednim godinama okušaće se i u sedmoj umetnosti, a jedini film koji je snimila bio je „Grešnica bez greha“ Koste Novakovića. Nastupala je u radio-dramama Radio Beograda.

Bezbrižni život prekinulo je bombardovanje 1941. i početak rata. U prvim danima rata, nacisti odvode u logor njenu poslednju veliku ljubav, Morisa Pijadu, čiji se trag zauvek gubi posle hapšenja.

Žanka se posle ovoga potpuno povlači sa javne i pozorišne scene. Nažalost, okupacione vlasti su imale sasvim drugu ideju.

Zabeleženo je da je 1942. godine pozvana je na razgovor u nemačku komandu, gde joj je naloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi „zabavile narod“. Poziv nije bio slučajan.

Nemci ne samo da su bili svesni njene popularnosti, već su znali da je dijabetičar i da joj je insulin, koji su joj nudili u zamenu, neophodan da preživi. U bezizlaznoj poziciji Žanka je prihvatila angažman i ovim je počelo poslednje poglavlje njenog tragičnog i teškog života.

Po završetku Drugog svetskog rata Žanka je optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju i biva osuđena na kaznu od osam godina gubitka nacionalne časti.

Na suđenje je izvedena bez branioca, a kazna je bila i društveno-koristan rad (određeno joj je da čisti ulice). Ova presuda joj je zabranjivala da se bavi javnim poslom, tako da je ostala i bez angažmana i prihoda. U sačuvanoj molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića, brata od strica Moše Pijade, i porodicu Flore.

Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje, ali tadašnje vlasti nisu imale sluha za njene molbe. Žanka se povukla u samoću i izolaciju, čekajući kraj svog života.

Zaslugom prijatelja i kolega, 1947. godine kazna joj je smanjena na dve godine. Reditelj Bojan Stupica joj je obećao angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Nažalost, lepim vestima radovala se samo tri dana. Umrla je 21. jula 1947. godine. Svojim ulogama i svojim životom ostala je upisana u istoriju srpskog pozorišta i srpske kulture. Bila je Nušićeva inspiracija, originalna „Gospođa ministarka“.

Gotovo da je neverovatno koliko se naš narod smejao gledajući predstave u kojima je glumila baš ona – Žanka Stokić, narodni neprijatelj. Trebalo je da prođe više od 60 godina da bi 2009. godine odlukom Okružnog suda u Beogradu bila konačno rehabilitovana.

Bila je boem i ikona „Tri šešira“

Za Žanku je ostalo zabeleženo da je bila veliki boem. Slobodno vreme je provodila sa kolegama u Skadarliji i obaveznoj kafani „Tri šešira“. Okušala se i na malim scenama, koji su je podsećali na njene početke, tako da je pred rat pristupila humorističkom kabareu „Kišobranci“.