O autoru grafičkih rešenja kultne Galerije „Sebastian“

Antun Karaman detaljno obrađuje slikarski opus ovog svestranog stvaraoca. U drugom delu knjige, Marija Tonković govori o Gusićevoj plodnoj delatnosti koju je ostvario u domenu dizajna.

Popularnost i uspeh koji su pratili grafičko oblikovanje, stavili su u drugi plan umetnikov slikarski opus. Razloge zanemarivanja likovnog stvaralaštva u odnosu na dizajnersko, delimično treba tražiti u Gusićevoj većoj posvećenosti izradi ilustracija i osmišljavanju vizuelnih obeležja.

Manja produktivnost kad je reč o slikama na platnu i nenametljiva priroda umetnika, imali su za posledicu skromniju izložbenu aktivnost. Složene pripreme postavki kao i nedovoljna pažnja kritike, mogu poslužiti kao objašnjenje zbog čega Gusićev likovni opus nije bio pristupačan i poznat široj javnosti.

Tomo Gusić veći deo života proveo je u Dubrovniku. U gimnaziji mu je nastavnik likovnog bio Atanasije Popović, slikar i ikonopisac koji je školovan na Akademiji likovnih umetnosti u Beču.

Paralelno sa srednjoškolskim učenjem, pohađao je kurs crtanja kod slikara Ive Dulčića. Kratko se zadržao na studijama arhitekture, koje napušta posle nepune dve godine. Na nagovor istoričara umetnosti i konzervatora Koste Strajnića, upisao je Akademiju likovnih umetnosti u Zagrebu. Bio je u klasi Otona Postružnika, čija je uputstva i korekcije pomno pratio i temeljno upijao.

Razgovori sa kolegama na Akademiji kao i prijateljima književnicima, otvarali su mu vidike u slojevite svetove likovne (i ne samo likovne) umetnosti. Uprkos crtačkom talentu i smislu za redukciju forme, nije ga privlačila umetnost šibera i šestara.

Bliži su mu bili stišani tonovi i intimistička poetika Vidovićevih mrtvih priroda i enterijera, kao i bonarovska koloristička sazvučja.

U traženju Gusićevih slikarskih i umetničkih senzibiliteta, ne bi trebalo izostaviti Dubrovnik i njegovo bogato kulturno i istorijsko ozračje. Grad, njegov prostor i ljudi, odigrali su presudnu ulogu u formiranju slikarevih umetničkih stavova.

Gusićeva snažna veza sa Dubrovnikom nije slučajna. Tu je odrastao, školovao se, susreo se sa umetnošću teatra, muzike, pisane reči, likovnog stvaralaštva.

U Dubrovniku je sagledavao i produbljivao svoje duhovne i kulturološke afinitete i repere. Posmatrano iz sadašnjeg vremena, očito je da se u svom sedamdesetogodišnjem stvaralačkom trajanju Gusić nije bitnije menjao ni u promišljanju slikarstva, ni u načinu slikanja.

I kad su u pitanju motivi, ostajao je dosledan nekolicini koje je ponavljao tokom čitavog opusa. Slikao je isključivo Dubrovnik, Stradun (Placu), procesije za praznik sv. Vlaha, mrtvu prirodu, humanizovani krajolik (šetalište, vrt), portret i ženski akt, svodeći svoj umetnički svemir na samo sedam motiva.

Kad je reč o dizajnerskom delovanju, Gusić je prva iskustva na području grafičkog oblikovanja stekao radeći u zagrebačkom časopisu Telegram. Dalje usavršavanje ostvaruje radom na opremi knjiga za dva velika izdavača – Mladost i Školsku knjigu.

Crteži rađeni za knjigu Priča o nezahvalnom mišu Duška Radovića, koju je 1979. objavila Školska knjiga, smatraju se specifičnim u Gusićevom ilustratorskom opusu.

Radovićevo smeštanje radnje u mrak i antropomorfizam njegovih životinjskih protagonista idealno su se poklopili sa slikarevim senzibilitetom, koji je u tom razdoblju bio naklonjen „teškim tamnim gvaševima“. Pored toga, Gusić odstupa od uobičajenih oblika odlučujući se za slikovnicu koja se otvara poput harmonike.

Posle rada na ilustracijama, okreće se grafičkom oblikovanju. Na inicijativu istoričarke umetnosti Ljube Gamulin putnička agencija Atlas 1972. osnovala je samostalno društvo Atlas Art Agencija.

Ono je svoju aktivnost zasnivalo na izradi savremeno dizajniranih upotrebnih predmeta (olovke, fascikle, torbe, manje kutije), kao i organizovanju izložbi savremenih jugoslovenskih likovnih autora.

Prostori u kojima su priređivani programi nalazili su se u Dubrovniku i Beogradu. U Dubrovniku se delatnost odvija u renoviranoj i prikladno adaptiranoj nekadašnjoj crkvici Sv. Sebastijana, po kojoj je galerijski prostor dobio ime. Isti naziv nosio je i prostor u prizemlju zgrade u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, u kojem se od 1982. do 1992. odvijala prodaja dizajniranih predmeta i plodna izložbena aktivnost.

Za potrebe novog prostora Gusić je kreirao logotip, grafički oblikovao plakate i kataloge postavki. Osim predstavljanja vrhunskih slika, crteža, grafika, skulptura umetnika poput Miće Popovića, Vlade Veličkovića, Dušana Džamonje, Ede Murtića, u ovoj jedinstvenoj galeriji mogli su se pronaći i predmeti koji su odgovarali novom duhu vremena i potrebama i ukusu probirljivijih potrošača. Imati nešto od Sebastiana, sa prepoznatljivim slovima, karakterističnom crvenom bojom, postao je znak dobrog ukusa i pouzdanog izbora kupaca.

Idejama koje je predložio kad je u pitanju vizuelno obeležje dubrovačkog letnjeg festivala, Gusić se uvrstio u antologiju jugoslovenskog dizajna nastalog tokom 1960-ih godina.

On je osmislio celokupni vizuelni identitet Dubrovačkih ljetnjih igara – od znaka, plakata, programa, ulaznica, banera i svih drugih vrsta oglasa.

Meritum njegovog rešenja je dobro dizajniran logo, koji je ostao prepoznatljivi znak Igara u Dubrovniku sve do danas. Novu ideju plakata Gusić donosi osmišljavanjem jedinstvenog i dobro prihvaćenog tipografskog rešenja, koje je zasnovao 1967.

Rastavio je dubrovačko geslo Libertas po slogovima, stavljajući svaki slog u novi red (LI/BER/TAS). Ideju je bazirao na modelu pomorske sekundarne zastave Dubrovačke republike, odnosno „najlepšeg kovanog dubrovačkog novca“ – libertine, koji je bio u opticaju krajem 18. veka.

Kad se pojavljuje na plakatu Igara (1978), svoj logo Gusić stavlja na „trorepu slobodno razvijenu zastavu“. Na ovaj način realizovana matrica permutovana je u četiri kvadranta. Program boja je sužen – crvena zastava sa logom belog pisma i zlatna sa crvenim logom.

Vremenom dolazi do prelamanja imenice, gde autor pristupa revitalizaciji rešenja sa ciljem poboljšanja delimično prevaziđenog koda.

Ideja permutacija zastave prepoznaje se u kasnijem okretanju slova a u logou galerije Sebastian, kao što se u zastavama uočava pozajmica izgleda repatih barjaka drevnih gradova.

Upravo u identitetu Festivala nazire se raspon Gusićeve grafičke imaginacije – između ludičkog i istorijskog. To ludičko karakteriše jedan mediteranski teatarski festival, a istorijsko oličeno u trorepim zastavama govori o mestu ove smotre – drevnoj gradskoj komuni okruženoj kamenim zidinama.