O Beogradu koji nestaje pred našim očima i svetlim primerima da se moglo drugačije

Tu uvek stoje tri tačke o Beogradu koji nestaje pred našim očima. Međuvreme mandata Aleksandra Šapića, verovatno najspornijeg gradonačelnika u dvestagodišnjoj istoriji srpske prestonice i ništa boljeg odborničkog saziva gradske skupštine delimičnog legitimiteta, razvlašćenog mogućnosti da se bavi strategijom budućnosti. Lišen svake želje da skrbi kulturu sećanja na prošlost. Iza svega novog što se zida, ne preostaje identitetski već samo emblematični trag, metastaze, grad na vodi i Ekspo.

Pa ipak u srazu već započetog rušenja hotela Jugoslavija, Savskog mosta, strepnje nad Sajmom i Generalštabom, postoje svetli primeri da se moglo drugačije. Od renoviranog zdanja Vojnograđevinske direkcije Bogdana Ignjatovića, potom najilustrativnijeg Brašovanovog BIGZ-a do upravo obnovljene bivše Beobanke Milice Šterić na Zelenom Vencu.

Ilustracija naličja srpske real estate hiperprodukcije bio je Salon arhitekture gde je Grand Prix ponela transformacija industrijske arhitekture (Zabriskie – Novkabel Schneider Electric Hub) u Novom Sadu. Čitavu poslednju deceniju, jedina ostvarenja vredna pažnje su pojedinačne jednoporodične kuće na obroncima Fruške Gore i Kosmaja. Netom preminuli arhitekta Mustafa Musić, neimar je poslednjeg izgledom drugačijeg oblakodera – hotel Šeratona u Novom Sadu. Za svo novo vreme srpskog investicionog i građevinskog buma nije sazidan jedan reper globalne tzv. stararhitekture. Niko od Prickerovih laureata nije dobio posao u gradu građevinskih kranova i zemlji neimarske nadoknade propuštenog.

Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina 20. veka, sada će tome tačno čitav vek, Beograd i Novi Sad u korak prate trend Bauhausa modernizma i moto svedenosti „manje je više“. U prestonici niču prvi neboderi: palate Albanija i Vreme – danas zgrada Borbe. Drugi svetski rat donosi globalni i lokalni diskontinuitet ali će potom domaća moderna uspešno evoluirati u socijalistički modernizam. Na drugoj strani Atlantika konstruktivna unapređenja u Americi kreiraće tzv. zid – zavesu, kao modularnu fasadu od metala i stakla, što će postati osnovna komponenta arhitektonskog stila i način zidanja zgrada. Inovator izraza upravo je poslednji berlinski rektor Bauhausa, Mies van der Roh s Lever kućom u Čikagu 1952. i kudikamo čuvenijim Seagram soliterom dovršenim 1958. na Menhetnu u Njujorku. Kada se u Beogradu 1956. u postavci Muzeja moderne umetnosti (MoMA) odigra izložba „Savremena umetnost u SAD“ (Cvjeta Zuzorić) i naglaskom na arhitekturi, otvoriće se nova stranica zapadnog uticaja i savremenog načina života. Istoričar umetnosti Dijana Milašinović Marić navodi da će jasna geometrijska forma, proporcija objekta, boja i tekstura materijala, originalni osnovni raster i sekundarna podela predstavljati elemente u neraskidivoj vezi i prezentovanju faze razvoja zida zavese i šest lendmark zdanja: CK, Energoprojekt, palata Jadran, Dom omladine, Ivo Lola Ribar na Bulevaru i hotel Slavija.

Stariji se sećaju stare slave naše građevinske industrije koja se očitovala u moći poslovanja i izvedenih megastruktura od Afrike i Bliskog istoka do SSSR-a. Privredni simbol SFRJ-a, Energoprojekt već 1956. nakon pomenute izložbe, na Zelenom vencu, počinje izgradnju onovremenog poslovnog sedišta po modularnoj metodi zid zavese arhitektice Milice Šterić. Završena 1960, kada je stvorena buduća matrica gde su parapeti – donja polovina okvira ispunjeni crnim bojenim staklom kao vizualne pokrivalice centralnog grejanja, a zeleni venecijaneri, prozorska zaštita od sunca. Površina je ispresecana aluminijumskim metalnim okvirom koja spolja nosi i uokviruje fasadu. Milica Šterić – posleratna „Jelisaveta Načić“ je za svoje idejno rešenje, gde je na tupom uglu saobraćajnice stvorila skladnu proporciju različitih volumena dva bočna aneksa i naglašene vertikalnosti centralne kule, dobila Sedmojulsku nagradu Srbije. U srazu i ogledalu sa susednim Srbija projektom 1974. ispred dvanestospratnice postavljena je spomenička figura „Projektant“ Radmile Budisavljević, nestala u vremenu kada će ovo zdanje postati dvodecenijski betonski skelet. Prethodno, osamdesetih u zgradu će se useliti Beobanka, dvehiljaditih oljuštena kako je rečeno, do noseće konstrukcije. U međuvremenu lokaciju je kupio investicioni fond, izvođači su napravili minimalne intervencije na originalnom izgledu, manje od standardanih interpolacija u današnjem presvlačenju fasada socijalističkog realizma. Upravo sada, konačno završena, ne porušena, sa reinstaliranim spomenikom ponovo dominira panoramom starog Beograda.

Hotel Slavija, arhitekte Bogdana Ignjatovića s svojih 16 spratova, podignuta u periodu 1960-1962. zapravo je prvi monumentalni gradski oblakoder nakon Albanije (1938) i pre Beograđanke (1974). Centralni raster fasade raščlanjen je sa dve vertikalno uvučene konzole koje u sebi sadrže prozorske balkone, prepoznatljivi filmom „Dečko koji obećava“ gde se radnjom odigrava. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih dobila je dva bočna aneksa u Svetosavskoj i Maršala Tolbuhina, ali zbog prokletstva Mitićeve rupe, devedesetih, Trg Dimitrija Tucovića nikad neće dobiti zaokruženo urbanističko uređenje kakvo je nametalo moguće rešenje u replikama sličnih volumena i srodne spratnosti. Iako je krajem osamdesetih zlatnom vremenu društvenog standarda, Mekdonaldsa, bio gradski epicentar. U međuvremenu hotel je već decenijama reklamni bilbord da bi ga konačno ove godine kupio zemljoposednik – vlasnik industrije mesa Petar Matijević. Iza akvizicije stoji nevesela najava o mogućem rušenju poput hotela Jugoslavija, radi funkcionalne restilizacije što iz Zavoda za zaštitu i javnost ne bi smeli da dozvole. Beograd je već izgubio jedno Ignjatovićevo projektno zdanje – bivšu nemačku ambasadu u Ulici kneza Miloša. Priča o Slaviji otvara celo novo poglavlje.

Naredni stakleni soliter biće palata Jadran na uglu Sarajevske i Nemanjine, tačnije adresi Hajduk Veljkov venac 2, iz 1963 i projektu Dobrile Lalaković. Osobenost ove četrnestospratnice je model uvučenog prizemlja podvučen nosećim kosim betonskim kontrafor stubovima (ex prodavnice Borovo) i lelujava ravna takođe simetrično uvučena krovna površina. Parapeti su imali bakarnu teksturu stakla, u međuvremenu ovih šest decenija izbledelih u žutu, kakvom se bojom, Jadran danas raspoznaje. Nešto kasnije dograđen je niži aneks Beogradskog bagerskog u Sarajevskoj ulici. Tokom devedesetih palata je privatizovana, poznatija po čuvenju noćnog kluba Stefan Braun. Iste te 63′ godine u Sedmog jula 19 (Kralja Petra) sazidano je i konstruktivno identično, kudikamo niže petospratno zdanje Jugobanke, čuvenog arhitekte Grigorija Samojlova.

Potom 1964. dolazi Dom Omladine kao zajedničko ostvarenje Zorana Tasića koji je radio projekat zgrade i slavnog predratnog moderniste Momčila Belobrka koji je projektovao enterijer budućeg najznačajnijeg kulturnog centra Beograda do naših dana. Tasić u odnosu na vertikalnost kule, obrnutom simetrijom izvlači horizontalnu osnovu izdignutog mezanina gde Belobrk smešta znamenitu dansing dvoranu (današnja Amerikana) i ulaznu vestibil vezu međusprata i suterena bioskopske sale Doma omladine. U bočnom aneksu ulice Moše Pijade (Dečanska) restoran Sunce imenovan je po reljefu Dušana Džamonje na ulazu i današnjem Trgu Milana Mladenovića. Tokom devedesetih u poslovnom zdanju ponikao je radio B-92.

Sredinom šezdesetih, 1965. novi i poslednji takav, CK – Centralni komitet saveza komunista Jugoslavije, odnosno Palata društveno političkih organizacija. Projekat je radio u ono vreme prestižni biro „Stadion“ odnosno Mihailo Janković koji je iza sebe već imao izvedene projekte stadiona JNA na Topčiderskom brdu i Saveznog izvršnog veća – SIV-a, podignutog 1959. kada je i raspisan konkurs za CK. Te iste godine Mika Janković je prvo dovršio manje slično zdanje – zgradu LJubljanske banke u Čika LJubinoj ulici, čime je stekao referencu da se upusti u projekat 110 metara visokog nebodera i 24 sprata. Paralelopiped – stakleni korpus odvojen od zemlje uskim prizemljem, sa lebdećom krovnom ravni – konzolne nadstrešnice. Nažalost kao etalon Miloševićeve SPS-JUL vlasti bombardovana je 1999. tokom tromesečne NATO vazdušne intervencije, ali se zahvaljujući svojoj betonskoj potkonstrukciji nije urušila za razliku od Svetskog trgovinskog centra 11. septembra. Dvehiljaditih je privatizovana, kupio je Petar Matić, ali će se dogradnjom aneksa šoping centra Ušće devastirati njena prostorna monumentalnost. Dozidanom bliznakinjom 2020. u potpunosti je eliminisan njen lendmark.
Iste godine u Bulevaru revolucije 84 po nacrtu Srbija projekta kao vertikalni kontrapunkt naspramnom hotelu Metropol, podignuto je i poslovno sedište najznačajnijeg preduzeća elektronske industrije u Jugoslaviji – Ivo Lola Ribar. Danas adresa Ministarstva poljoprivrede, šuma i vodoprivrede.

Poslednji arhaični socrealistični zid zavesa neboder zapravo je dispečerski toranj na ražirnoj stanici u Makišu iz sedamdesetih. Na nama je da dignemo pogled i ponosom slavimo to kulturno nasleđe posleratne panorame šest prestoničkih poslovnih oblakodera koji su promenili prestonicu, jer današnji soliteri u Beogradu na vodi izgledaju kao bezlična predgrađa Dubaija i Šangaja. Potom će slediti „betonski spavači“ – kvartovski neboderi i stambeni soliteri diljem Beograda ili Zagreba. Rudo – istočna kapija Beograda, Zvezda, Jedinstvo i Drvoimpex u Vojvode Stepe, Robne kuće Beograd u Ustaničkoj i kod Fontane, svi oni na Karađorđevom trgu i gornjem gradu u Zemunu, na Banjici, u Bloku 23, Vjekoslava Kovača na Zvezdari, Banovom brdu, „mercedeske“ na Novom Beogradu, „toblerona“ na Bogoslovoji – Riste Šekerinskog. I svako će prepoznati gde je odrastao, gledajući u vis i verujući u bolju budućnost. Ali nažalost tačno znamo kada je postala nevesela, gde i kako živimo, samo u opisanoj boljoj prošlosti.