O disciplini i strasti

Taj paradoks upozorava da je praksa pisanja i čitanja dnevnika performativna umetnička praksa koja nema mnogo toga zajedničkog sa našim uobičajenim shvatanjem lične ispovesti. Dnevnik zapravo podriva naše shvatanje ličnog, pokazujući da su sve ispovedne prakse i same performativne, nikad sasvim iskrene ali neporecivo konstitutivne za autorski subjekt. Fabr je predvideo situaciju suočavanja sa samim postulatima dnevničkog žanra budući da u jednom odlomku svog dnevnika izazovno saopštava kako zna da će njegov dnevnik biti štampan. Ma koliko delovao skandalozno iskreno, ili upravo zbog toga, Noćni dnevnik od samog svog početka bio je namenjen publikovanju. (Započet je kada je Fabr bio vrlo mlad i nepoznat. Njegov prvi tom predstavio je pre par godina Kulturni centar Beograda, koji sada objavljuje drugi tom Noćnog dnevnika, u prevodu Jelice Novakovič Lopušine, koji Fabr vodi i danas.) Ovaj uvid u žanrovsku protivurečnost otvara front neprestane borbe i transformacije koja je osnovno načelo kako celokupne Fabrove multimedijalne umetničke prakse, tako i njegovog pisanja kao jednog oblika te prakse.

Zašto se dnevnik zove baš Noćni, pitala sam se. Našla sam odgovor u jednom Fabrovom zapisu: „Pristao sam na matine ali ja ustvari mrzim matine, pravo vreme za predstavu je noć“. Jer je noć – poput dnevničkog fragmenta – vreme između, vreme transformacije. Odgovor na moje pitanje vezano za naslov dnevnika bio je i opis dvadesetominutne predstave za koju je Fabr pažljivo birao vreme izvođenja: „Izabrao sam da to bude predstava koja će se odigravati u šest sati ujutru. To je onaj trenutak kad noćne životinje idu na počinak a jutarnje životinje se bude. To je trenutak apsolutne tišine“. To je onaj trenutak, za koji niko sa sigurnošću ne zna da li je jutro ili još uvek noć. Vreme retrospekcije i samooblikovanja. Trenutak u kome noćno pisanje postaje dnevni rad.

U multimedijalnoj praksi Jana Fabra pisanje je još jedan vid borbe za transformacijom, za samooblikovanjem lepote i njenih ratnika (kako Fabr naziva članove svoje pozorišne i plesne trupe) koja se ponekad dešava neprimetno, u pozni čas nevidljiv onima koji ne umeju da bdiju nad lepotom i njenim metamorfozama. Pisanje dnevnika oduvek je bilo način da napravite za sebe novu ulogu, novi identitet, novo telo. Ali i da pratite proces transformacije i metamorfoze, da budete budni što duže moguće, odlučni u tome da sačuvate svest o (lepoti kao) transformaciji. Otuda Fabrov dnevnik ukazuje na pisanje kao na fizički, telesni proces transformacije i samooblikovanja, ističući funkciju pisanja koja na kraju 20. veka postaje poetički izuzetno značajna u savremenoj umetnosti. I pozorište i pisanje objava su specijalnog rata: „Treba uvek igrati na neprijateljskom terenu, treba uvek igrati u neprijateljskom taboru i treba naneti neprijatelju, svojom poetikom što je više moguće štete“. Otpor i bdenje jesu u srži Fabrove umetničke prakse, kao i njegovog pisanja.

Introspektivni, nokturalni delovi Fabrovog dnevnika možda poetički najeksplicitnije predstavljaju strategije tog otpora. U nokturalnom delu svog dnevnika Fabr spaja istoriju jedne erotomanije sa istorijom jedne insomnije. Takođe, u ovom delu dnevnika Fabr se sasvim posvećuje paradoksu svoje umetničke prakse pišući o neobičnoj, neminovnoj vezi strasti i discipline samooblikovanja/pisanja koje je nemoguća bez naizgled razarajuće, nepredvidive snage strasti. Agon u kome samodisciplinovanje priziva strast, obuzdavajući je, pokazujući da je strast konstitutivna za umetnost i sam život, paradoks je svake performativnosti, svakog umetnički značajnoj poduhvata, kao i samog pisanja. Fabrov umetnički opus jedinstven je po tome što zahteva da se taj paradoks shvati najozbiljnije moguće, a njegov Noćni dnevnik svedoči taj paradoks kao društveno odgovornu borbu za nove koncepcije lepote, umetnosti i socijalne stvarnosti.