O Gradu, Festivalu i ljudskosti 1

Petak, 6. jul
Treći dan još jednog boravka u Sarajevu; prva dva proveo sam uglavnom na Internacionalnom festivalu književnosti Bookstan, koji pratim kao gost organizatora, sarajevske izdavačke kuće Bybook.

Zahuktala se manifestacija koje će još dugo obeležavati ovaj grad. Sarajevo početkom jula postaje nezaobilazni toponim sastajanja književnica i književnika iz regiona i Evrope, smeštajući se kalendar značajnih kulturnih događaja, kao, rečima istinski oduševljenih učesnika i skromnih domaćina, „dani Sarajeva u Sarajevu“, ili „festival s dušom“.

Iz ličnog ugla takva je forma, šta ćemo, otvaranje i sam početak Festivala donose upoznavanje sa učesnicima („znamo se preko tekstova“) i druženje sa starim znancima Miletom Stojićem, Ahmedom Burićem, Farukom Šehićem, Harisom Imamovićem, Mirnesom Sokolovićem, Đorđem Krajišnikom, dobrim duhom Bookstana Kristinom LJevak, ćaskanja sa Milomirom Kovačevićem Strašnim, delom Bybookove startne postave Renatom i Semrom, upoznavanje sa Dubravkom Ugrešić, duge razgovore o nedovršivim temama, ratu i miru, perspektivama. Naravno i o suptilnim razlikama koje obeležavaju Sarajke i Beograđanke (prigodne, funkcionalne izmišljotine).

Susret sa hodajućom istorijom Jovom Divjakom, prvim zapovednikom odbrane Sarajeva, i razgovor koji uvek ima svoj ritualni deo (Dobro veče, druže generale/Kol’ko puta da ti kažem, nemoj mi to ‘generale’, ja sam civil/Nije poenta u ‘generale’, nego u ‘druže'“). Civilu Divjaku poklanjam štampano izdanje Dosijea Fonda za humanitarno pravo „JNA u ratovima u Hrvatskoj i BiH“ koje odmah počinje da čita.

Prva dva dana posebnu pažnju publika posvećuje predstavljanju romana Kap veselja Selvedina Avdića i zbirki satiričnih beleški i pesama Tomislava Markovića Velika Srbija za male ljude.

Za petak smo Emir Suljagić i ja ostavili težak razgovor o Srebrenici: ne ostaje mnogo prostora za polemiku sa čovekom koji je u srebreničkom genocidnom poduhvatu izgubio trinaestoro najbližih srodnika, kome su u ratu ubijeni otac, baka i ujak.

Subota, 7. jul

Dan nakon duge noći u kafeu „Zvono“ Udruženja za afirmaciju kulture i umjetnosti, svojevrsnom „rezervnom položaju“ gostiju i učesnika.

Mnogo pozitivne energije, uz gitarsko umeće frontmena benda Kablovi Ahmeda Burića; red priče, red pesme, Buretova šega i ad hoc analize, Opšta i bučna saglasnost u pristojno otpevanim naslovima LJubav se ne trži i Obrati pažnju na poslednju stvar. Na izlasku je samo pitanje ko će prvi parafrazirati prenadahnutog pesnika za koga „huči Miljacka kao nekad Sena kroz Pariz“.

Intervju sa Selvedinom Avdićem u bašti „Amerikanca“, priča o propasti RMK Zenica i umiranju grada, o traumatičnom gubitku identiteta radnika koji su godinama mislili da „sve može propasti, samo Željezara nikad“.

Toga dana saznajem da se čuda, ipak, događaju, te priču koja sledi ne treba deliti sa decom i adolescentima, nije to priprema za život. Odlazim kao i prilikom svakog boravka u Sarajevu do prodavnice Mobitelstudio, kod Begove džamije, gde se uvek nađe neko dovoljno ljubazan da mi promeni karticu na telefonu. Cena je „hvala“. Dok mlađi prodavac, saznaću da se zove Vernes, petlja oko telefona, razgovaram sa njegovom koleginicom i siti se ispričasmo. Pošto je cena bila ista, kažem da svraćam svake godine i da to nije u redu. U poslastičarnici pored njihove radnje kupujem kolače i donosim ih. „Kažete svake godine svraćate, da niste možda izgubili fotoaparat?“, pita me Vernes. „Da, mali ‘canon’, metalik“, kažem, još ne razumevši o čemu je reč. Aparat sam, fakat, izgubio pre dve godine, dok sam bio na jednomesečnom rezidencijalnom boravku u organizaciji Fondacije Traduki. „Mislim da je kod mene, sačuvao sam ga“, kaže Vernes. Još ne shvatam, ali mi čovek kaže da će se javiti. Posle jednog sata, javlja se i kaže da je aparat u radnji. Vraćam se i dobijam svoj aparat od Vernesovog brata ili prijatelja. Cena je opet ista, nema razgovora.

Ne bih baš verovao u ovu priču, priznajte da nije za decu.

Veče je obeležila pobeda Hrvatske nad Rusijom, plasman u polufinale Mundijala. Utakmicu nisam gledao, valjalo se malo i odmoriti, ali, čuo sam genijalnu analizu u formi sarajevskog vica: „Kako se zove Srbin koji zna da igra fudbal?/Hrvat“. Pa posle, Haso ovo, Mujo ono.

Nedelja, 8. jul

Dan za povratak, Tomu Markovića i mene ispraćaju Mile Stojić i Goran Samardžić, poklanjaju knjige. Ali, stiglo mi je upozorenje (Nataša B.) da bi bilo dobro da u Beograd sletim sa sve nekim ćevapima. Svi putevi vode, dakle, preko Baš čaršije. Ćevapi su kupljeni, sudžukice pride (ćevabdžinica „Sport“, završili su u mikrotalasnoj, pa na Fejsbuku). Avion srbijanskog avioprevoznika i radiofonični glas koji nas laže da ćemo biti nečim posluženi vraćaju nas u kućnu atmosferu. Na aerodrom dolaze Nataša i Luka i preuzimaju inkriminisani tovar.

Ponedeljak, 9. jul

Redakcija XXZ, pišem izveštaj sa Bookstana i prepričavamo dogodovštine. U prvom planu je priča o fotoaparatu, na šta urednik Luković ima opasku da bi mi se isto dogodilo i u Srbiji „ako bi došao posle dvadeset minuta“.

Bio je to i dan za citiranje, prvo nas je Burić pomenuo, sa pozitivnim predznakom, u kolumni na portalu Radio Sarajeva, a potom Marković čita tekst Andreja Nikolaidisa o tome kako je Tito usred Bele kuće, pred Niksonom, zapalio kubansku cigaru, poklon od Kastra. Kolega Nikolaidis poentira: „Da, kako bi rekao Toma Marković da veli Bojan Tončić, u nedostatku boljih autora citiram sebe: u ta dva prizora leži ne samo mnogo toga, ili sve, što treba da znate o razlici između Tita i današnjih „lidera“ naših zemalja, nego i o razlici između tih zemalja i one države.“

Ovim se potvrđuje da je Markovićev citat tačan.

Utorak, 10. jul

Dajem intervju za klix.ba, najčitaniji bh portal, tema je godišnjica masakra u Srebrenici. Govorim o osećanju stida i preziru prema ljudima koji u Srbiji opstruiraju početak suđenja osumnjičenima za ubistvo 1313 zarobljenika i civila u Kravici.

Veče i protest Žena u crnom. Nekad će biti istinski vrednovano sve što čine za žrtve i ranjive. I to što čine drugi izdajnici, ovih dana najviše Fond za humanitarno pravo i Inicijativa mladih, za obraz onih koji ga, zapravo, nemaju.

Sreda, 11. jul

Klix.ba objavio je intervju neposredno nakon dženaze u Potočarima. Prijatelji šalju reakcije, Haris je ubeđen da će intervju biti kontrapunkt sumanutim tvitovima Rajka Vasića, člana GO Dodikove SNSD, u slavu genocida. Nevzeta kaže da se „malo pričuvam“.

Hrvatska pobeđuje Englesku u fudbalu i ulazi u finale Svetskog prvenstva. U centru Beograda ne vidim razočaranje.

Četvrtak, 12. jul

Razgovor s majkom o tome kako je „sve u redu, samo malo kašljem (to se čuje)“. Čitam komentare čitalaca na intervju, imam utisak da sam dobro prošao.

Autor je novinar portala XXZ

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari