O gradu ponosnom na svoju građansku tradiciju

Kad smo zakoračili na Trg slobode, u samom središtu starog grada, činilo se da spomenik u njegovom centru blista. Svi koji su se u tom momentu našli napolju, kretali su se blizu zgrada, ne bi li se malo zaštitili njihovom senkom, tako da je Svetozar Miletić, ovekovečen u svojoj srdžbi, potpuno sam dominirao trgom ispred gradske kuće.

Retko koji grad je podigao takav spomenik nekom svom. Samo postament visok je više od dva metra, a figura od zelene patinirane bronze, načinjena u natprirodnoj veličini, prikazuje čoveka ogromne brade i lepršave kose, sa jednom šakom stegnutom u pesnicu u visini glave, narodnog tribuna koji je upravo stigao do najvatrenijeg dela svog govora: kao da je u metalu ovekovečena sva njegova jarost. Svetozar Miletić, srpski publicista i političar 19. veka, nadao se da će u Vojvodini, u kojoj su odvajkada živeli različiti narodi, nacionalni ustanak jedne od njenih etničkih grupa, Srba, svima doneti slobodu i demokratiju. Taj spomenik ga prikazuje gotovo karikaturalno, u nastupu besa koji kao da nema drugog razloga do sebe samog.

Tim trgom – iz kog kreću dve ulice, od kojih jedna vodi ka jugu, a druga na sever – koračao sam još kao dete, u vreme kad još nisam bio izašao iz Salcburga, jer su mi tako živo pripovedali o njemu: svetla pravoslavna saborna crkva Svetog Đorđa na jednom kraju, barokni Vladičanski dvor, tanana, visoka i izdužena katolička crkva Svete Marije, sagrađena tek oko 1900. godine, i naspram nje, podignuta u neogotičkom stilu, Gradska kuća lepih proporcija na drugom kraju trga, koji je ceo uokviren ljupko renoviranim starim kućama – grad ponosan na svoju građansku tradiciju.

U njemu je moja majka pohađala realnu gimnaziju, tako da je Novi Sad definisao njen doživljaj grada; tu se prvi put susrela sa urbanim kosmopolitskim duhom koji je za nju postao suštinsko svojstvo svakog grada. Video sam da od glavnog trga ka jugozapadu kreće Futoška ulica, koja, pored sinagoge i Jevrejskog groblja, vodi sve do Futoga, nekadašnjeg sela udaljenog desetak kilometara od Nojzaca, a današnjeg predgrađa Novog Sada. Moja mati je poreklom bila iz Futoga i kod oca je morala ozbiljno da se bori za to da u Novom Sadu ne pohađa nemačku, nego srpsku gimnaziju, Državnu žensku realnu gimnaziju. Na kraju je otac, kome je bilo nezamislivo bilo šta drugo osim da Podunavske Švabe zauvek ostanu na području između Dunava i Tise, popustio pred njenim upornim moljakanjem jer ga je ubedila da je za jednog nemačkog trgovca preporučljivo da mu kći pohađa gimnaziju državotvorne nacije, a to su od 1918. godine bili Srbi.

Fiktivne nacionalne države

Prethodne večeri sreli smo se sa Laslom Vegelom, mađarskim piscem koji je pre skoro četrdeset godina započeo obnovu mađarske književnosti svojim smelim, eksperimentalnim jezikom, kakav je bio u prilici da kreira na samom obodu mađarskog jezičkog područja, živeći u drugoj državi, okružen mnogobrojnim drugim jezicima i dijalektima koji se tu koriste. Laslo je prijatan stariji gospodin sede kose i sedih brkova koji na prvi pogled deluje opušteno, ali koji – uprkos svojoj nabijenoj građi i činjenici da ima sedamdesetak godina – u sebi zapravo nosi neku detinju ustreptalost i nestrpljenje. Pričao mi je, na svom nemačkom punom očaravajućih neobičnih fraza, o veoma neprijatnim stvarima, na primer o tome da je Slobodan Milošević Kosovu i Vojvodini uskratio niz prava koja su im, kao autonomnim pokrajinama, bila zagarantovana u Titovo, nacionalizmom neopterećeno doba.

U svojoj i na nemački prevedenoj knjizi, Eksteritorium, on govori o tome kako je pre dvadeset ili trideset godina nacionalizam polako počeo da zaposeda njegov grad i okolinu i kako su dotadašnje dobre komšije počele podozrivo da posmatraju jedni druge upoređujući ko je bolje prošao u pogledu imovine, pozicije, dece, života; i konačno: u pogledu nacije. Komšije sa kojima je decenijama živela kuću uz kuću, dvorište do dvorišta, jednoga dana su Laslovoj devedesetogodišnjoj majci, koja jedva da je ikad izašla iz svog sela i koja je vrlo retko odlazila do grada, Újvidéka, preporučile da bi trebalo da se vrati u svoju domovinu dok je to još uvek dozvoljeno. Pošto su pridavali prevelik značaj svojoj etničkoj pripadnosti i pošto su počeli da je povezuju s nekom fiktivnom nacionalnom državom, oni su odjednom počeli da veruju kako je prava domovina Laslove majke Mađarska, zemlja u kojoj ona nikad nije živela, pa čak ni boravila.

Sa Laslom smo napustili stari grad i spustili se do Dunava, do jednog restorana pored reke, a u devet sati uveče još uvek je bilo toliko vlažno da se činilo kako će ošamućeni komarci popadati u vrčeve vina i okončati život u alkoholu. Laslo je za sve poručio riblji paprikaš, kakav sam u detinjstvu jeo na malobrojnim slavljima Podunavskih Švaba i koji morate da jedete zasukanih rukava jer ruke morate da zaronite u vruću čorbu ne biste li ulovili parče ribe iz kojeg ćete dve-tri sekunde kasnije izvlačiti kosti iz usta. Ispričao mi je da je tu sedeo sa Danilom Kišom i Aleksandrom Tišmom, dvojicom velikih pisaca čije su jevrejske porodice bile skoro potpuno pobijene kad su Balkan osvojili nacisti, koji su Vojvodinu dodelili mađarskoj državi, a pripadnici mađarske Partije strelastog krsta počeli da haraju i Novim Sadom. Samo je nekolicina Jevreja preživela masakre sprovedene u samom ovom regionu ili u koncentracionim logorima u koje su deportovani.

No od 1944. u Bačkoj više nema ni Dunavskih Švaba, koji su tu živeli dve stotine godina, ali su onda morali da beže od partizana ili su završavali u logorima u koje su ih ovi smeštali, optužujući ih sve za saradnju sa okupatorima i za to da su ih prizivali da dođu u zemlju. U Novom Sadu i čitavom regionu sreli smo samo malobrojne, većinom stare ljude koji su još uvek govorili nemački; u brakovima s Rumunima, Mađarima, Crnogorcima, Srbima, oni u poslednjih nekoliko decenija jedva da su i imali priliku da koriste svoj maternji jezik. Laslo ne veruje da će Vojvodina uspeti da obnovi svoj multietnički karakter ili da bar zadrži ono što je od njega preostalo, pa ipak, još uvek se tome nada. NJegova deca su napustila grad, pokrajinu, državu i žive u inostranstvu, sin u Budimpešti, kćerka u Parizu, a njihova deca će, poput mene, ovamo dolaziti samo da vide gde su im odrasli roditelji.

Beč i Budimpešta – centri osvešćivanja balkanskih naroda

Juče je bilo toplije nego prekjuče, kad je bio do tada najtopliji dan u godini, a danas je još toplije nego juče. O tome su govorili konobari u kafiću, čuvari u muzeju, a čak ni policajac, kojeg smo ispred jedne službene zgrade u Bulevaru Mihaila Pupina pitali za put, nije propustio da to istakne. Na Trgu galerija našli smo tri muzeja koji su nam pružili zaklon od vrućine, a među njima i čuvenu Galeriju Matice srpske. Matica srpska najstarije je i najvažnije srpsko kulturno društvo. Nije osnovana ovde, već su je 1826. godine osnovale izbeglice i emigranti u Budimpešti sa ciljem da kulturno osnaži novoprobuđenu srpsku naciju i ponudi joj muzeje, časopise i izdavačke kuće na kojima bi mogla da utemelji svoju političku i nacionalnu samosvest.

Na Balkanu gotovo da nema nacije čija najvažnija kulturna društva i institucije nisu osnovani u Budimpešti ili Beču, dakle u metropolama Habzburške monarhije; i prve gramatike, kao i prvi rečnici skoro svih slovenskih jezika, napisani su u Beču, odakle su potom poslati u gradove tek probuđenih naroda i narodnosti da bi, generaciju ili dve kasnije, postali oružje u borbi protiv habzburške vladavine. Matica srpska je 1864. godine preseljena u Novi Sad, grad koji je takođe pripadao Dunavskoj monarhiji i za koji je veliki Vuk Karadžić, koji je u izgnanstvu u Beču kodifikovao srpski jezik i dao mu obavezujući pisani oblik, rekao da nigde drugde u svetu nije živelo toliko Srba kao u njemu. Beograd danas broji pet puta više stanovnika od Novog Sada, ali u Vukovo vreme Osmanlije su upravo bile ugušile pobunu srpskih rodoljuba i pogubile mnoštvo njih na Terazijama, dugačkom trgu u centru grada, dok su preostali bili primorani da beže.

Posete srpskim muzejima su srceparajuće i otužne. Zemlja je toliko siromašna, a vladajuće strukture su toliko nezainteresovane za kulturu da muzeji posvuda propadaju, a ponegde su već i zatvoreni jer su zgrade u koje su smešteni u takvom stanju da se eksponati moraju čuvati van njih. I muzej Matice srpske u Novom Sadu pamti bolja vremena i bolju posećenost od današnje. Dočekali su nas srdačno, kao da mesecima put ovamo nije naneo nikoga osim nas, a pošto nije mogao da nam vrati kusur od krupne novčanice koju smo mu ponudili, službenik na ulazu u muzej nam je velikodušno, gestom koji ilustruje ništavnost ovozemaljskog blaga, odobrio popust i pustio nas da uđemo po ceni skoro upola nižoj od redovne, koja je i sama bila mizerna. Naš vodič, jedna starija dama, odevena skromno ali elegantno, požurila je da nas usmeri i provede kroz sve sale i nivoe, a zatim se povukla i dozvolila nam da se satima bez nadzora zadržimo kraj umetničkih dela.

Setio sam se kako me je kod kuće, u jednom muzeju u Beču za koji je trebalo da napišem tekst kataloga, stražar svuda pratio u korak, vazda spreman da me obori na pod ako se desi da me đavo nanese da pokušam sprejom da poprskam neki Valdmilerov akvarel. Širenjem svog bogatog fonda umetničkog blaga, muzej Matice srpske takođe pokušava da posetioce podstakne da steknu određenu predstavu o srpskoj istoriji. Pre svega, u vekovima nakon što su Osmanlije uništile srednjovekovno kraljevstvo Srba, srpstvo je moglo da opstane samo kroz svoju veru u boga i pravoslavne svetinje, koje su zorno predočavale ikone.

Portret vedrog spokojstva, vrline Novog Sada

U 18. veku je i na Balkanu otkriveno ono što je predstavljalo novinu i u svetskoj istoriji – individualnost, koja je odmah predstavljena kroz jezgrovite, realistične portrete. U 19. veku su, isto kao i u drugim delovima Evrope, u srpskom slikarstvu razvijene različite tehnike i teme, mode i pomodarstva. Činjenica da svi veliki muzeji zapadnog sveta nude istu paradu od Kandinskog, preko Pikasa, do Vorhola i Bojsa, te da se međusobno razlikuju samo po svojoj arhitekturi, a često čak ni po tome, učinila je da muzejski turizam stvarno postane krajnje dosadan. Muzejski turista posećuje muzeje kako bi otkrio da je u njima izloženo isto ono što mu je već poznato iz drugih muzeja, pri čemu je, posećujući te druge muzeje, ubeđen da su odlasci u muzej njegova kulturna obaveza. Naravno, činjenica da je u svetskim muzejima predstavljen samo mali deo svetske umetnosti i da u njima nema gotovo nijedne slike ili crteža iz viševekovne istorije umetnosti, na primer, Balkana, nema toliko veze sa umetnošću koliko sa političkim uticajem i finansijskom nadmoći Zapada; balkanski umetnici su – poput Artura Braunera, da pomenemo samo tog Rumuna koji je postao poznat kao francuski slikar – bivali primećeni tek kad bi napustili Balkan, promenili nacionalnost i počeli da slikaju u Parizu.

Kao što sam obično činio, i u ovom prelepom rashlađenom muzeju, koji je morao da otpusti skoro sve svoje osoblje, izabrao sam tu jednu sliku koju sam želeo da zadržim u mislima. Bio je to jedan auto portret iz druge decenije 20. veka u insceniranom, simbolikom nabijenom okruženju kafanskog prizora: na slici vidimo slikara koji sedi za kafanskim stolom i u jednoj ruci drži dopola napunjenu čašu, a u drugoj cigaretu, dok se ispred njega, na izgužvanom belom stolnjaku, nalazi buteljka gotovo crnog vina. U pozadini, s desne strane mu se preko ramena nadvija violinista, a s leve dvoje veseljaka iz mračnog dela prostorije znatiželjno posmatraju šta će se dogoditi s gostom koji im je okrenut leđima i violinistom. A taj violinista nije običan violinista: na ramenima mu je lobanja, a vrat violine, umesto prstima, drži samo kostima sa kojih je nestalo sve meso života. Smrt je, dakle, ta koja se nadvila nad našeg boema i već mu se sasvim približila.

Ali nije to ono što ovu sliku čini posebnom, već izraz lica koji pri svemu tome ima umetnik na sopstvenom portretu. Njegova kosa je jaka i crna, kao i brkovi, a on je zgodan, dobrodržeći muškarac u srednjim četrdesetim. Smrt mu je za vratom, ali on pije i puši – i smeši se. Nema ni traga arogancije u tom smešku koji ne deluje ni prezrivo ni bojažljivo, ni izmoždeno ni rezignirano. Taj čovek zna da mu smrt svira na uvce i zna da će uskoro kucnuti njegov čas. I nije da mu se smrt prikrada s leđa, već joj on sam veselo okreće leđa. Upravo je ta njegova vedrina, koja je ostala nenarušena čak i u tom posebnom, skoro poslednjem momentu, ono što me je nateralo da zastanem pred ovom slikom Stevana Aleksića, unuka najznamenitijeg predstavnika srpskog crkvenog slikarstva, koji je 1923, u svojoj četrdeset sedmoj, dve godine nakon što je naslikao ovaj autoportret, preminuo u Modošu, mestu na današnjoj granici s Rumunijom.

Ta veselost ne proističe iz nekog religioznog nadanja, ni iz izvesnosti sudbine njegove nacije, niti iz učenje o iskupljenju od ovozemaljskih grehova, ona se ne zasniva ni na čemu drugom do na sebi samoj i možda na, tako često negiranom, duhu ovog grada. Ovdašnje ljude bi jednom godišnje sa Trga slobode, gde je podignut spomenik njihovom poroku, velikoj srdžbi, trebalo odvesti u Galeriju Matice srpske, do ovog portreta vedrog spokojstva, vrline njihovog grada.