O Majstoru Čarobnjaku

Dobar primer skorašnjeg datuma da književnost ipak nije instant umetnost svakako su Sabrane priče I-II rusko-američkog pisca Vladimira Nabokova. Već odavno sa ugledom jednog od najznačajnijih romansijera prošlog veka, Nabokov – ispostavlja se to posle čitanja pomenute knjige i na srpskom jeziku – nije ništa manje zanimljiv i provokativan pripovedač.

U ogledu o Čehovu, prema kome, za razliku od Dostojevskog, nije krio naklonost, pre svega zbog umeća u oblikovanju „potresnih likova“, Nabokov je napisao da je autor „Šale“ i „Tuge“ bio pisac koji se „tako mnogo oslanjao na podvodne struje nagoveštaja da prenesu pravo značenje“. Isto bi se, danas, povodom Sabranih priča moglo reći i za samog Nabokova, kada je reč i o likovima i o načinu na koji se posreduje pravi smisao priče, nikada eksplicitan, uvek pomalo zatajen. Priča je za Vladimira Nabokova – u njenoj stalnoj promeni oblika, pripovednih lica i načina pripovedanja – u stvari posebna vrsta više igre čija se pravila stalno iznova grade i uspostavljaju. Pravilo je da nema pravila, ali takav vid slobodne inventivnosti ne vodi u proizvoljnost, nego u neprestano iznalaženje novih mogućnosti i nepredvidivih, neočekivanih rešenja; ishod je katkad humoran, pokadšto tragičan, ponekad ironičan, ali svakad iznenađujući. Stari pisci osvajali su prepoznatljivost stila i potom mu, tokom stvaralačkog puta, u manjoj ili većoj meri ostajali verni (autoreproduktivni). Nabokov, ne tako daleki vesnik kasnije postmodernističke prakse, u gotovo svakoj priči (donekle i romanu), izjašnjavao se i uspostavljao kao nov, drukčiji, iznenađujući glas, otkrivajući pre svega mogućeg „sebe“ u pripovednom tkanju jezika. U tome je, samo naizgled paradoksalno, njegova pripovedačka doslednost i prepoznatljivost; biti uvek drugi, u postojanom a nestabilnom identitetskom preobražaju, te jedino tako ostati svoj. Neponovljiv. Neuporediv. (Ne)sličan sebi.

Koliko su samo Nabokovljeve priče daleko jedna od druge! Recimo, evo, iz prve ruke: sentimentalno i, slobodno je reći, sladunjavo patetično „Pismo koje nikada nije stiglo u Rusiju“ nekoliko svetlosnih godina udaljeno je od košmarne, snevne fantazmagorije „Terra incognita“ – kao da su u toj nesravnjivoj različitosti pisane maštom dva pisca iz dva veka. Pa, ipak, ne može im se poreći isto poreklo u postojanom, nezaustavljivom jezičkom preobražaju. Američki kritičari zvali su to Nabokovljevo svojstvo oksimoronskom „poštenom prevarom“, a David Albahari, jedan od njegovih prevodilaca i sledbenika u prostoru srpskog pripovedanja, svojevremeno je napisao da „prilikom čitanja Nabokovljevih dela treba uvek biti spreman na zamke i varke; najbolji način da ih rastumačimo jeste da ih rešavamo kao šahovske probleme i da izbegavamo sve one poteze koji nas ‘očigledno’ vode uspehu“.

U današnjem čitanju Nabokovljevih priča u prvi plan izbija piščevo nesvakidašnje umeće da iskustvo života pretoči u opšte iskustvo književnosti. Na tom ispitu, što bi rekao Danilo Kiš (njegova sintagma je „majstor čarobnjak“), još jedan ovdašnji poštovalac Nabokova, padaju mnogi prozni pokušaji našeg vremena – težina stvarno proživljenog ličnog slučaja, dubina patnje, traume ili euforije najrazličitijeg porekla, nisu jemstvo ubedljivosti i umetničke uspelosti pripovedanja sa estetskim pretenzijama. Ili, drugim, jednostavnijim rečima, „veličina i važnost“ teme ne vodi pravolinijski u valjanost književnog dela. Potrebno je tu štošta drugo uposliti, hajdemo redom: individualni talenat, svest o formi, jezičku inventivnost, „igru duha i fantazije“ (Kiš)… Posebno je, u nastajućem ostvarenju, da bi se ono kandidovalo za umetnost, nužno izazvati auru „literarnosti“, učiniti delatnim onaj nadjezički fluid koji fikcionalni tekst uključuje u širi književni kontekst. Ili, rečeno današnjim žargonom: novoskovani jezički oblik valja nekako, ovako ili onako, umrežiti u megatekst, u „skladište“ književne umetnosti. U tome je mogući ključ i za Nabokova. NJegov život, radom imaginacije nadograđene širokom erudicijom i spremnošću da se pogleda iza lica sveta, sa onu stranu filistarski kodirane stvarnosti (Nabokov: „filistar je određen strasnim naporom da se prilagodi“), postaje osnova od koje se kreće u neizvesnost priče. Sama naracija, i potraga za smislom pohranjena u njoj, u jednom trenutku preuzima inicijativu i oglašava sopstvenu volju, i tako od stvarnog postaje mogući, ništa manje istinit i ubedljiv život. Jednom rečju – literatura.

Spoljašnjih tragova o neminovnosti postojanja u književnosti u slučaju Nabokova ima u nemalom, svakako indikativnom broju. Rođen je iste godine kad i Borhes, na samom kraju 19. veka (1899). Ivan Bunjin, na primer, smatrao je Isaka Sirina (Nabokovljev pseudonim u ruskoj emigrantskoj književnosti) za svog naslednika… Manje se zna da je slušalac Nabokovljevih kurseva na Kornelu bio niko drugi nego Tomas Pinčon (!!!). Ništa u književnosti nije slučajno, najmanje je to Nabokovljevo saznanje, iskazano u gotovo svakoj priči koju je napisao, da priča postoji jedino u saodnosu, tako što okuplja sve pojave ovog sveta i na taj način, samo i tek na taj, u nezaustavljivom varničenju emocionalizovanih misli, postoji u njemu.

U proznom opusu Vladimira Nabokova, podjednako u pričama i romanima, kako to već biva i kod drugih klasika, izvršena je sinteza prethodeće mu tradicije. NJegova posebnost je, međutim, osim u poetičkoj ekskluzivnosti, svakako i u praktično ostvarenom susretu dveju velikih književnih kultura, sa jedne strane, naravno, ruske, a sa druge anglosaksonske. Reklo bi se da je takav susret moguć jedino u umetnosti, konkretno, u magiji priče koja ni decenijama posle prvog objavljivanja ne prestaje da na najbolji mogući, književnom jeziku svojstven način opseda čitaoca. Pomenuto Nabokovljevo „postojanje u književnosti“ unekoliko pomaže razumevanju (ili primicanju razumevanja) inače teško odredivog pojma „svetskog“ pisca. Ne samo stoga što je sa podjednakom snagom ekspresije pisao na dva velika jezika, i ne samo stoga što se i u jednom i u drugom posvetio vivisekciji tipičnih nacionalnih karakteristika i svojstava, uvek sa punom artističkom svešću, sa racionalizovanom, „aristokratskom“ distancom i spremnošću da kartezijansku, ironijski osenčenu samosvest ukrsti i relativizuje sa mističnim, oniričkim i fantastičkim doživljajima, pisac Poziva na pogubljenje, Blede vatre i pregršti antologijskih priča s razlogom može biti smatran „piscem za pisce“, „svepiscem“, kakav status, uostalom, već odavno ima u mnogim književnostima sveta, uključujući, jednim delom, i ovdašnji, srpski kulturni prostor.

Nabokov nikada nije tajio autobiografsku podlogu svog pripovedanja, naravno, ne na način puke reprodukcije ličnog iskustva, nego tako što je detalje svog dobrim delom nomadskog života transponovao i pripovedačkom alhemijom pretvarao u nov, upravo pripovedni oblik, u celinu koja je svet za sebe. Pa se tako i njegove priče uslovno mogu podeliti prema prostorima u kojima su zamišljene, koje su posredno opisivale ili otkuda su povukle koren. Živeći u Rusiji, Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj i, najzad, Americi u kojoj je napisao najznačajnija dela i stekao ugled i slavu, Nabokov je, kako ishodi posle čitanja njegovih priča, zapravo celog života pisao svoju fikcionalnu biografiju, svoj mogući, izmaštani curriculum vitae, neobavezan prema uspostavljenim, najčešće ograničavajućim društvenim porecima i pravilima. Nabokovljev sin Dmitrij, ujedno prevodilac mnogih njegovih dela i priređivač prvog izdanja Sabranih priča, napisao je u predgovoru za njih: „Mnogo je potrebno (…) da bi se ušlo u trag temama, postupcima i slikama koje se javljaju i razvijaju u ovim pričama, ili odjecima Nabokovljevog detinjstva u Rusiji, njegovim studentskim danima u Engleskoj, vremenu provedenom u emigraciji u Nemačkoj i Francuskoj, Americi koju je izumeo, kako sam reče, pošto je izumeo Evropu.“

Ipak, uprkos toj jasnoj prostornoj adresovanosti i određenom mestu porekla (bez konkretizacije nema dobre proze), ne treba smetnuti s uma – a što se u njegovim pričama vidi izrazitije nego u romanima koji su ipak više društveno obavezujuća forma – da je Nabokov u pripovedanju često davao prednost oslobođenoj fantaziji i igri, i onoj vrsti duhovitosti koja ne služi pukoj zabavi nego dubinski proniče u svet. NJegove priče, i ranije izdašno prevođene na srpski jezik, uredničkim i skupnim prevodilačkim trudom (David Albahari, Alen Bešić, Arijana Božović, Zoran Đerić, Srđan Đurđov Rašković, Ivana Đurić Paunović, Stevan Janjić, Danijela Jovanović, Veselin Marković, Zoran Paunović, Lidija Subotin, Aleksandar Šurbatović, Đorđe Tomić, Srđan Vujica, Petar Vujičić, Vera Zogović) sada postaju dostupne u reprezentativnom, integralnom izdanju. NJima se van snage stavlja stereotip o superiornosti romana u odnosu na svekoliku drugu književnost, i potvrđuje pravilo da je osnov svega u njoj dobra, zanimljivo ispripovedana priča, a da je obim proznog govora pitanje sasvim drugog nivoa.

Za kraj, mala kritičarska preporuka: Nabokovljeve priče treba čitati polako, jednu, najviše dve dnevno, i pustiti ih da se kao blagi sedativ rastvore u čitaočevoj uobrazilji.