CORAXO, kako se nemilosrdno prazne novosadske obale Dunava, kako ostaju prazne hartije koje bi ispunile reči razuma, saosećanja, opomena, ukazivanja… one hartije što ih ispunjavaju vredni, vrsni intelektualci čije reči, dok čitate, čine vas boljim ljudima.
Tako je bolno u javnosti odjeknula vest da je posle kratke i teške bolesti „na drugu obalu“ otišao i Mihal Ramač, intelektualac, novinar, urednik, pesnik, pisac, prevodilac, publicista, večiti borac, i divan čovek koji je za sve ljude uvek imao osmeh, a potom odmah i onu vrstu ozbiljnosti na licu koju imaju samo oni ljudi koji pažljivo slušaju druge.
Bio je, takođe, jedan od onih ljudi koji su imali hrabrosti, da odmah, početkom devedesetih javno kažu „ne“ ratovima i ubijanju i da potom decenijama svakim svojim javnim nastupom, tekstom, gestom to nedvosmisleno istaknu.
Na primer, da na promociji njegove izuzetne pesničke zbirke „Druga obala“ – rodoljubive i izbegličke pesme (izdavač: Most Art Jugoslavija, Zemun, 2020), koja je promovisana prošle godine na Novosadskom književnom festivalu na Brodu Cepelin, na Dunavu, onako gospodstveno ustane i pre svega kaže da veče posvećuje izbeglicama iz Ukrajine i prepriča nehumane uslove u kojima su trenutno.
Mihal Ramač je rođen 1951. u Ruskom Krsturu. Bio je izuzetno obrazovan čovek. Klasičnu gimnaziju i licej završio je u Rimu, diplomirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Bio je novinar listova „Ruske slovo“ i „Dnevnik“, dopisnik Radija Slobodna Evropa i agencije Ukrinform, a pre Danasa gde je bio drugi po redu glavni i odgovorni urednik, bio je i glavni i odgovorni urednik dnevnih listova „Naša Borba“ i „Vojvodina“.
Tokom devedesetih je bio i u Vojvođanskom građanskom listu „Nezavisni“ i bio je dugogodišnji član Vojvođanskog kluba. Jedan je od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Za svoj novinarski rad, dobio je nagrade: „Stanislav Marinković“, „Svetozar Marković“, „Svetozar Miletić“, „Slavuj Hadžić“…Dobitnik je i priznanja Vitez poziva i ukrajinskog Ordena Jaroslava Mudrog.
Zajedno s bratom Jankom preveo je s helenskog na rusinski „Bibliju“ (2019). Preveo je na rusinski i s rusinskog na srpski tridesetak knjiga poezije i proze, u periodici dela nekoliko desetina jugoslovenskih i svetskih pesnika. Knjige eseja: „Povest o početku kraja“ (2002), „S one strane snova“ (2003), „6. oktobar“ (2008), „Zov vedrih vidika“ (2018) i „Dunavska rapsodija“ (2018), ostaće kao nezaobilazno svedočenje kulture sećanja na vreme u kojem je živeo.
Bio je izuzetan pesnik, još od prve knjige koju je objavio 1973. godine. Pisao je angažovanu poeziju jer, i kao čovek i kao pesnik, nije mogao da biva „zatvorenih očiju“ na dešavanja oko nas.
Koliko je voleo svoj novinarski posao, najbolje je sam opisao u rubrici „Ljudi, sećanja“ u vikend izdanju „Danasa“, 2016. godine:
„Na posao sam najčešće išao s radošću. Družio sam se sa čestitim levičarskim svetom. Takvih je bilo najviše u svim redakcijama gde sam radio. Mrgudi su se uzdigli tek posle jogurta. Kao i glavni Mrgud, nisu imali u sebi ni trunku dobrote. Herostrati misle samo na sledeću paljevinu.“
Govorio je i da „ovdašnje razoreno društvo ima idole, a nema ideale“.
Živeo je u Petrovaradinu, u „Gradiću“. Objavio je sedam knjiga pesama na rusinskom jeziku. Autor je scenarija za sedam TV serija o devedesetim godinama 20. veka.
Mihal Ramač je ostavio ogroman trag u novinarstvu, u književnosti… ostavio je i mnogo sećanja u mnogim ljudima. Malo je njih koje ćemo viđati sa šeširom i leptir-mašnom a da je pod tim šeširom i nad tom mašnom razborita misao kakvu je Ramač imao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
